Пише: Немања Девић
Ове године навршава се четири деценије од објављивања култне Књиге о Милутину. Тим поводом одржан је, у организацији Института за књижевност и умјетност, један врло запажен научни скуп посвећен Поповићевом дјелу.
С друге стране, умјетник који је својом монодрамом Поповићевом Милутину удахнуо нови живот, Ненад Јездић, нашао се под баражном ватром дијела јавности који му је, по логици „ко не скаче тај је ћаци“, замјерио несолидарност са колегама што подржавају студентски протест.
Обиљежена је и годишњица смрти краља Александра Карађорђевића: трећа генерација потомака неимара Југославије руга му се и ниподаштава га на начин као што су то у његово вријеме чинили комунисти, бугараши и усташе. Оштрије него што су икада нашли за сходно да критикују творца Друге Југославије, непријатеља Србије из 1914. – Броза.
Сада је и вријеме када се традиционално обиљежавају дани слободе у Србији: највећи број градова и у Првом и у Другом свјетском рату ослобођен је од окупатора управо током октобра, било 1918. или 1944. године. Упадљиво је да по тим истим градовима изостају церемоније везане за Први свјетски рат – по наопакој логици успостављеној 1945. године, историја је почела са револуцијом и доласком комуниста на власт.
И сада се по шумадијским варошима свечано обиљежава то „друго ослобођење“, а манифестације које би исказале пијетет према деветстоосамнаестој видно изостају.
Док се свршава писање овог текста, излази вијест да је актуелни шеф БИА са сарадницима положио венце на гробове „оснивача службе“ Леке Ранковића и Крцуна Пенезића.
Вијест је јако негативно одјекнула – а има и зашто – јер српски народ који празнује слободу памти и њено наличје из ’44, које је започело баш са тим двојцем на челу.
У виду стотина јама и тајних гробница, десетина хиљада стријељаних, стотина хиљада затвараних и прогоњених… И још нешто – и Крцун и Ранковић и читава та плејада „великана“ као да су насилно накалемљени на ону алеју заиста заслужних, солунаца и ратника из Првог свјетског рата.
То се види макар и летимичним погледом на редове „пирамида“ око споменика браниоцима Београда 1914–1918. на Новом гробљу.
Солунци
И ту долазимо до приче о солунцима, вјечито актуелне у јесењим мјесецима, и до питања – шта су они нама данас? Далека успомена или непресушно надахнуће? Предмет дивљења или учитавања сопственог кукавичлука? Генерација за чије се идеале и даље боримо, или она која је беспотребно жртвовала своје животе?
Солунци, којима се данас збирно назива читава генерација ратника од 1912. до 1918, без обзира на то да ли су заиста учествовали у пробоју Солунског фронта 1918. или су своју војну завршили раније на Куманову или на Церу, синоним су за солидарност и пожртвованост у одбрани отаџбине.
Одређени патос и идеализација у писању о њима неминовни су. Ако им се дивимо, а Срби, подијељени по разним основама, ипак ће емотивно реаговати на причу, слику или пјесму везану за Први свјетски рат, додајмо већ постављеним питањима и ово: да ли је њихов подвиг, који славимо, само ствар сакрализације прошлости, или је, изражен у другим околностима, присутан и у нашој свакодневици – у савременим рововима и на савременим линијама фронта?
Другим ријечима, да ли се дивимо нечему што је величанствено, али заувијек одвојено од нас и просто угашено, или њихов примјер покушавамо да колико-толико подражавамо и у породици, на послу, у својој ближој околини?
Пишући предговор за моју омиљену књигу Три силе притисле Србијицу (препорука је да свако ко уистину хоће да упозна Србе прочита ову књигу, можда да у том упознавању и крене баш од ње), потписник ових редова примијетио је врлине српског ратника, солунца:
Слободољубив и борбен.
Једноставан и скроман.
Инаџија.
Са уважавањем хијерархије.
Чојствен.
Ведар.
Одан заједници.
У живој вези са Богом и прецима.
Свака од ових особина дала би се засебно тумачити и појашњавати, али задржимо се на посљедњој. Генерација осветника Косова и Сливнице, витезова под шајкачом и у опанцима, који су дословце сломили зубе и Стамболу и Бечу, живјела је сасвим помирена са својом историјом, њоме надахнута – како многи савременици пишу – као да се Косово Поље догодило генерацији њихових очева.
У том свијету непријатељи су били јасно маркирани: то су били Турци и Швабе. У региону, још, Бугари.
Национална стратегија, исто тако: ослобођење и уједињење српског народа. Само тако и „велики јуриш“ и одсудна битка могли су да се заврше побједоносно.
Девет Југовића
У тој, поновимо, живој вези са Богом и прецима, цар Душан Силни, Краљевић Марко, цар Лазар, Милош Обилић, браћа Југовићи – присутни су са српским војницима пред зидинама Једрена и Скадра, или при пробоју Кајмакчалана. Много је записаних сјећања која говоре о визијама и надахнућима баш од древних јунака тада, послије пет или више вјекова.
Сад овдје издвојимо и девет Југовића и десетог – старог Југ Богдана.
Иако се предање о њима, са таксативним набрајањем имена браће, везује безмало за читаву Србију – од Пријепоља, преко Ивањице, па Лознице, све до Прокупља и Приштине – неки од савремених и добро котираних српских историчара негирају их као историјске личности.
Ту сада није битно да ли су се браћа Југовићи баш звала како наводи народна пјесма, већ да ли је предање засновано на историјским чињеницама – да су постојала некаква деветорица браће племенитог рода који су изгинули на Косову 1389. године.
Да су без сумње браћа Југовићи постојали, види се и по савременим одјецима овог јуначког архетипа, па браћу Југовиће налазимо као мотив и у новом великом рату, 1914. године.
Наравно, уз свијест о томе за шта се ваља жртвовати и у савременој српској држави, о чему смо писали у једном од ранијих текстова – тад се за демократију „на српски начин“ чак жртвовао и живот. Познат је примјер браће Вајагића, поријеклом из једног босанског села крај Уне, гдје су њих деветорица кренули преко океана, чак из Америке, не би ли као добровољци попунили редове малаксале српске војске.
Сличних примјера има на претек, и ако су Вајагићи колико-толико познати, ови други су сасвим заборављени. Тако „Српске новине“ из 1917. преносе како је потпоручник Нинко Пајић из 1. врањске пуковске команде заказао на Крфу парастос за своју осморицу браће – рођене и од стричева.
И „Ратни дневник“ из 1918. пише како је на истом мјесту наредник Димитрије Миленковић из ваљевског села Горња Буковица давао помен својој браћи и синовцима, „палим на пољу части“ – њих десет на броју!
А „Српске новине“, опет, пренијеће и епско писмо „нових Југовића“, „потомака оних са Косова, који смо се пет година борили, а сада се, прешавши преко Албаније и мора, налазимо у једном пуку“.
Том приликом молили су и да им се у новинама одштампају имена „јер смо вјерни и до смрти остајемо вјерни своме Краљу и Отаџбини“.
Поука новом нараштају
Док су се борили у рововима на Солунском фронту, гдје су свакодневно њихови најближи другови остајали без ока, ноге или руке, били на пола пресјечени митраљезом и разнесени гранатом у парампарчад, у тренуцима када су, онемоћали, „били лакши од сјенке“ – потоњи солунци као да су и сами прекорачили тајанствену границу између живота и смрти.
И зато су схватали у пуној мјери шта је вриједност и богатство живота и колико је смрт ништавна. Изоштрили су чула и, без обзира на образовање, постали ризнице мудрости.
„Прометеји наде, апостоли јада“, ишчезнули су из наших живота готово неопажено, а да од њих као да ништа нијесмо научили.
Ако би се икакво сажето наравоученије могло извући, требало би рећи да су то били људи чији подвиг није започео 1914, као што није завршен 1918 – они су свој крст носили од рођења до издисаја.
И још нешто што се може уочити у локалним истраживањима: катаклизму какву је донио Велики рат они су могли да преживе само уз велике породице.
На свим листовима губитака, поред имена погинулог храниоца, стоје по три-четири и више имена његове дјеце, који су омогућили да се виталност нације обнови и очува.
Поуке новом нараштају – више него јасне. Е ту се треба добро замислити: рађамо ли игдје деветорицу синова и којим их идеалима учимо?
По старим Југовићима данас се зове мало која установа у Србији, чак и оно што јесте названо по њима чешће се односи на мајку Југовића него на оца и синове. Као да се подсвесно више везујемо за трагичне него за јуначке фигуре.
Југовићи у посљедњим деценијама добијају и сасвим другачију конотацију, па постају симбол некадашњих грађана Југославије различитих вјероисповијести, који се налазе на „привременом раду“ по Бечу, Цириху, Франкфурту. Тамо су „најновији Југовићи“ пронашли начина да се боље друже и помажу него у родном крају, гдје су закрвљени.
А на Косову, недалеко од Приштине, налази се и село по имену Девет Југовића. Прије десетак година, у селу је живјело ни мање ни више – до деветоро Срба. Колико их је тамо, послије новог таласа прогона и сеобе косовских Срба, преостало – ни не знамо ни не питамо. Та би чињеница, за нашу судбину, била више него симболична.
Извор: РТ Балкан