Пише: протојереј-ставрофор хаџи Драган Обрадов Крушић
К ада је у XV вијеку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нијесу биле у могућности да јој се одупру. Тражили су помоћ од западних Хришћана! Ватикан их је дочекао уцјеном. Обећана им је помоћ од земаља Западне римокатоличке Европе, под условом да потпишу Унију са римокатоличком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана. Васељенски патријарх Јосиф II из Цариграда је подлегао том притиску. На заказани сабор у Фиренци 1439. су дошли сви православни патријарси, осим српског, чак и руски митрополит Кијевски Исидор. Те, 1439. у Фиренци, Унију са Ватиканом су потписали сви (31) православни вјерски поглавари. Сви, осим Светог Марка Ефеског и патријарха српског Никона. Мало људи зна да Српска Православна Црква није слала делегате на срамни флорентински сабор који је озаконио папизам (1438–1439). А ради се о једној од најљепших страна наше историје, када смо се истински борили за православље, а самим тим и једини били неукаљани том накарадном Унијом. Тада су сви православни делегати прихватили Унију, осим Светог Марка Ефеског, чак и руски делегат Исидор Кијевски (који је тек потом свргнут, понижен и протјеран од руског кнеза као издајица православља). За све ово имамо да захвалимо нашем деспоту Ђурађу Бранковићу који је том приликом запријетио патријарху погубљењем, ако потпише Унију са Ватиканом.
О овом догађају пише Свети Јустин Ћелијски у Житијима Светих за 9. октобар у једној фусноти, наводећи цитат историчара Сиропула, најмјеродавнијег за тематику флорентинске Уније: „Привржен Православљу, деспот Ђурађ је одбио да пошаље изасланика Српске Цркве на лажни унионистички сабор у Флоренцији 1438. године јер је добро знао неискреност Латина. Он је том приликом рекао: „Ја сам сусјед Латинима, и често сам с њима долазио у додир, и разговарао сам с њима, и знам тачно и ријечи њихове и намјере и начине: знајући дакле добро и њих и све њихово, нећу послати изасланике на сабор.“ (Силвестар, Сиропул, Историја о флорентинском сабору.“ Сазнавши да се Србија супротставила моћном Ватикану, руски Велики Кнез Василије II је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанио Русији. Када се и у Цариграду сазнало да Срби нијесу потписали Унију, настали су нереди. На захтјев народа Васељенски патријарх морао је да се повуче тако да се од срамоте није ни вратио у Цариград, већ је исте године умро и сахрањен је у Фиренци у Доминиканском манастиру у Санта Марија Новела. Ватикан то Србима никад није опростио и вјековима је католицима усађивао мржњу према Србима. Ниједна Православна Патријаршија није никада ратификовала потписе својих патријараха, а чак 21 их је званично поништило непосредно након сабора у Фиренци. Велики је био одјек у православном свијету и народу то што је једино српски патријарх одбио да дође на тај скуп – сав православни свијет га је славио као свог патријарха а великих заслуга за то је имао управо српски деспот Ђурађ Бранковић. У то вријеме, 10. јуна 1439, умре стари Патријарх Јосиф не потписавши ипак Унију са Ватиканом, коју неће потписати ни Свети Марко, митрополит Ефески и замјеник патријарха Антиохијског и Јерусалимског. Тада папа навали на цара и на источне епископе да признају не само римске лажне и јеретичке догмате него и врховну папску власт над цијелом црквом и цијелим свијетом, позивајући се при томе на лажне документе неког Исидора и тобожње ,,завјештање“ цара Константина, што је све било исфабриковано у Риму, да би се макар и лажним документима потврђивало незајажљиво властољубље папско. Свети Марко је и тај захтјев енергично одбио и изјавио: „ За нас папа представља само једнога између патријараха, али и то – ако би он био православан.“ Но папа као неки тиранин и биједни, невољом прикљештени цар издајица и остале издајице око њега, најзад потпишу срамну Унију, пљунувши тиме на све одлуке свих Васељенских Сабора и Светих Отаца свoјих.
Један православни епископ успио је да побјегне и не потпише, док Свети Марко није хтио да бјежи него је јавно и пред царем и пред папом одбио да потпише ту лажну и богопротивну унију. Када је видио да на акту о Унији нема потписа Марковог, за толико интелигентни папа Евгеније узвикнуо је: „Дакле, ништа нијесмо урадили!“ Ипак је властољубиви папа тражио да му се Свети Марко доведе на суд, због тобожње непокорности њему, који је свој престо уздигао више облака. По наређењу царевом, Свети Марко изиђе пред папу, као оно некада Велики Василије пред оног гордог епарха Модеста, и на оптужбе и на пријетње папине да је јеретик и да ће бити осуђен јер се не потчињава одлуци коју сви потписаше, он одговори: „Нијесам ја без разлога чврст у своме мишљењу нити нађох да не ваљају неке од мојих ријечи, које с Божјом помоћу изговорих раније у Ферари и сада овдје у Флорентији. То такође није нашао нико од вас, нити ико други. Ја ни по чему нијесам сличан ранијим јеретицима, него баш сасвим супротно. Јер сваки од тих јеретика увијек је уводио нешто ново и страно и туђе Цркви Христовој, и то су оци у своје вријеме изобличили као лажно, и затим одбацили и проклели. И уопште Црква Божија свуда и свагда одсијеца и одбацује новачења и пребива у древним предањима и стварима, тј. у апостолским и светоотачким догматима, што се и ја по моћима својим старам да чиним благодаћу Христа мога, макар ме снашло и хиљаде смрти… А што велиш да ћеш да ме осудиш, знај да су Сабори Цркве осуђивали као бунтовнике само оне који су нарушавали неки догмат и проповиједали своју јерес. Зато је Црква најприје осуђивала ту њихову јерес па онда и вођу те јереси и њене поборнике. Но ја уопште нијесам проповиједао своје учење, него сам се држао оног учења које је Црква у неповријеђеном облику примила од Спаситеља нашег и у њему неодступно пребивала до данашњег дана, а које је учење и римска црква држала до времена отцјепљења. Треба прије свега, ако смијете, да осудите оно учење (о Духу Светом) којега се ја држим, па онда мене да осудите. А ако то учење ви признајете за побожно и православно, зашто сам онда ја достојан казне?“ Тако се Свети Марко избави од папских канџи, и 26. августа 1439. врати натраг у Цариград.