Пише: Донко Ракочевић
Према извештају Марка Миљанова, у другој поари Куча, средином јула 1856. године, заклано је 243 Куча, међу којима и жене, старци и дјеца у колијевкама. Црногорска јавност се бави и обиљежава злочине у региону, али оно што се десило у нашем дворишту заобилази у широм луку, исто као и подгоричка власт која и даље избјегава да се изјасни о иницијативи грађана за измештање споменика војводи Мирку са Трга у Подгорици, који се вјековима звао Кучки пазар.
Објавићу један одломак из Марковог текста „Друга поара Куча“, од којег ће вам се дићи коса на глави:
„Кучи који први сретоше војводу Мирка с војском, бише сви убијени и посјечени, а за тијем по села све пушка поби и нож посијече. Не бише поштеђена ни ђеца у колијевке. Тако поп Нијаило Војводић из Црмнице закла троје ђеце: двоје Ивана Радојева (старије од двије и по године, а млађе од три мјесеца), а треће Николе Маркова, обојице с Убала.
Коруна Радоњина с Косора носила дијете у колијевку, а Црногорац трчећи за њом рече: „Стан’ жено, шта то на плећа носиш?“ Коруна рече: „Дијете, и то некрштено, ево га тебе на Бога и св. Јована, ти да га крстиш.“ Он јој рече: „Крстићу га, но чека.“ Коруна причека. Црногорац, кад дође, закла јој дијете и понесе главу горе на Медун војводи Мирку.
Неке су мајке кумиле и богорадиле војнике да им дијете не закољу, но војници, пошто га закољу, бачали су га у огањ ђе кућа гори, и причају да је од ђетета зелен плам.
Пошто је војска Миркова опљачкала Медун, ко је шта стига, и изгорјеле куће, кренули су дома преко Косора. Кад су дошли код цркве косорске, камењем су врата сломили, из цркве што се могло понијет – понијели су: књиге, крстове и коло св. Богородице, мошти св. Арсенија, а што им није ваљало, то су поломили или уждили огњем. Ни гробове пред црквом нијесу оставили, но све поломише.
За сва недјела која су у Куче учињена, народ с разлогом осуђује књаза Данила. И Бог зна колико би још Куча погинуло, да многи војници нису хтјели да убијају своју браћу, Неки су их преобукивали у своје аљине, а највише су их сачували капама, јер Кучи нису носили црногорске капе, па су им црногорски војници давали своје капе, и тако је сваки Куч под црногорском капом здрав оста,
„Не удри брата Србина, Црногорче, црн ти образ, ка ти и јест, мимо браћу!“ – викали су Кучи који нијесу бјежали, ка обично што се пред непријатељем у бој може побјећ, не мислећи за опасност, док нијесу пушке у њи почеле пуцат и ножеви маат…“
Сложићете се вјероватно, да ово што се десило у Кучима није нимало безазленије од онога што се десило у Велици и Пиви. Црногорски парламент би морао да донесе резолуцију којом би злочине над Србима у Кучима љета 1856, од стране црногорске војске под вођством књаза Данила, прогласио за – геноцид!