Његош је свим својим бићем живео за Србију и свим срцем се залагао за уједињење Црне Горе у Србију.
То уједињење у Његошево време није могло да се изведе јер је између тадашње две српске државе Кнежевине Србије и Црне Горе ишла Рашка и Полимље који су још увек били под турском (и аустроугарском) окупацијом све до 1912. године и стране силе то уједињење нису дозвољавале.
Од 1913. године и стварања граничне линије између Србије и Црне Горе, сврха постојања одвојене Црне Горе је престала.
Данас Црна Гора служи само да би се српски народ држао разједињеним и да српство има један клин (усташизовану Црну Гору) да му забада трн у здраву ногу.
Ево шта је Његош о писао о Србији и уједињењу Црне Горе у Србију:
——“Србија је матица Српства, без ње никад ништа“.
(Петар II Петровић Његош, 1850. у писму Матији Бану)
——“Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна над народом слободним и уједињеним“.
(Петар II Петровић Његош, 1848. у писму Матији Бану)
——“Сва Србија, од Дунава (Сентандреје) до мора сињега“.
(Петар II Петровић Његош, 1847, Горски вијенац)
——“Праху Оца Србије
Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,
он ће ера бити страшна људскијема кољенима.
У њ се осам близанацах у један мах изњихаше
из колевке Белонине, и на земљи показаше:
Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов.
Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов.
Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио
и земљу им за поприште, да се боре, назначио.
Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ’јездо вије:
овде му је поготову материјал к славном дјелу
и тријумфа дични в’јенац, да му краси главу смјелу.
Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну – клетве у њих нема друге.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Да, витеза сустопице трагически конац прати:
твојој глави би суђено за в’јенац се свој продати!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
На Борисе, Вукашине, општа грми анатема,
гадно име Пизоново не см’је каљат мјесецослов,
за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ’ угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине – могу л’ оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће,
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу… Благородством Српство дише…
Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!
У Бечу на Ново љето 1847. года“.
(Петар II Петровић Његош, 1847, Горски вијенац)