Када ће Влада Црне Горе напокон скупити храброст да отвори давно затворене, али не и заборављене странице наше трагичне историје? Када ће државни врх, макар једном, стати уз истину и уз сопствени народ, а не уз глуву тишину међународног лицемерја? Логор Лора — то страшно име, које би у свакој сувереној и моралној држави било синоним за злочин, страдање и жртву — у Црној Гори је и даље тема о којој се шапуће, или се, што је још страшније, уопште не говори.
Ја нисам био рођен када су Лука Газивода и Драган, војници из Никшића, кренули пут Мостара као део Југословенске народне армије, верујући у заклетву, у браћу по униформи, у државу која их је послала. А вратили се нису. Моја слика о њима није са фотографија, већ из очевих прича — гласом који је све тиши, али очима које вриште. Лука и Драган су ухваћени, мучени, секли су им уши, вадили очи и на крају их зверски убили. Њих четрнаест — четрнаест младића из Црне Горе — доживело је смрт која превазилази границе људског појма.
Зашто ниједан министар није изговорио њихова имена у Скупштини? Зашто нико од званичника не поставља питање одговорности Хрватске за овај ратни злочин? Зашто је Лора табу? Који је то интерес вреднији од крви наше младежи? Да ли су им животи били јефтинија валута у трговини са „међународним партнерима“?
Злочин у Лори није заблуда рата, није нејасна ситуација — то је документо́вано мучилиште, логор у срцу Европе деведесетих, место на коме су људи из Црне Горе, наши сународници, злостављани на начин који заувек оставља ожиљак и на телу и на историји.
И не — нећемо да ћутимо. Нећемо дозволити да време прекрије прашином њихове кости и гасом политичке удобности њихову истину. Захтевамо — не молимо — од државе коју грађани хране, бране и поштују, да једном покаже кичму. Да пред Уједињеним нацијама, у Хагу, у Бриселу, или бар пред сопственим грађанима, покрене питање Лоре. Да именује крвнике. Да потражи правду, макар и за мртве. Јер нема слободне државе без правде за жртве.
Ако и ми ћутимо, онда смо саучесници. Ако држава не проговори, онда је саучесник. Лука и Драган нису гинули на бојишту — они су жртвовани у миру. И зато, ако не због правде, онда због будућности, због деце која долазе, морамо рећи: доста је било ћутања. Лора чека — а правда касни.
Данило Лекић