СРЕБРЕНИЦУ, као политичку махалицу, користе они у чијој режији је изведен злочин у овом граду. Чим се покрене нека добра и конструктивна прича у Црној Гори, онда се уведе у игру Сребреница као покривалица злочина који је изведен над српским народом у Братунцу и Кравици, и где све не. Они заиста немају пијетета за страдалнике у Сребреници, јер да имају, не би жртве делили по националној основи и за једне говорили да су страдали у геноциду, а други – питамо се да ли су уопште страдали… Гутајући тај глобалистички мамац, од Срба се тражи да забораве на геноцид у Братунцу. Ако нацизам проглашавајући један од та два злочина геноцидом жели себе да аболира од сопственог највећег злочина у историји света, то онда треба јавно рећи.
Овако у разговору за „Новости“ коментарише тешке дане кроз које пролази целокупно српство књижевник и главни и одговорни уредник у издавачким кућама у Црној Гори „Октоих“ и „Штампар Макарије“ Радомир Уљаревић, један од добитника овогодишње награде из фонда Задужбине „Бранка Ћопића“ за збирку кратких прича „Међустаница“ у издању „Космос“ издаваштва из Београда.
– Пишући борио сам се са осећањем кривице. Налазио сам оправдање у речима Светог Августина који је захваљивао Богу што га није учинио одговорним за властите снове, тешећи се да ни мене није учинио одговорним за текстове који су у тако блиској вези са њима. Али, кад помислим шта сам све записивао, нисам сигуран да је то нека утеха. Реалност је тако слојевита да сам сигуран како је та такозвана фикција један од слојева реалности. То су у почетку биле приче, али ја сам их сводио, пресовао, изостављао. Флобер нас је опомињао да је за брисање потребно кудикамо више талента него за писање. Ја сам расипао тај таленат за брисање, а то што је преостало личи на делиће једног комплекснијег света.
Пре 110 година рођен је Бранко Ћопић, „најздравији син српског језика, најдужи осмех Београда“, како га је описао Матија Бећковић. Колико смо данас близу или далеко од Ћопићевог промишљања света и живота?
– Предалеко смо од Ћопића и од његовог промишљања света. Његов свет је свет доброте каквог више нема, непоновљив у својој племенитости. Ћопић га је позлатио у својим причама и тако га је сачувао за сва времена. Он је и у злом времену памтио оно што је добро, а кад је зло постало неподношљиво Ћопић је отишао својим путем, својим чаробним, стварним и нестварним јунацима испод Грмеча.
Ко данас чита Ћопића, али и друге „српске витезове“ из света књижевности? У Црној Гори су не тако давно били прогоњени.
– Исто као што су у Украјини избацивали руске писце из нове украјинске културе, тако су и у Црној Гори избацивали српске писце, као што су они преименовали Гогоља у Хохол, преводећи га на украјински, слично су радили и црногорски властодршци, преводећи чак и Његоша на црногорски. Срећом, Ћопић је, неким великим чудом, остао у лектири у Црној Гори, јер кад су избацивали српске писце као непријатељске, тадашњи министри просвете су рачунали да је Ћопић југословенски. А Ћопићево дело је имало и има повлашћени статус у српској књижевности, слично као српска народна књижевност. Српска књижевност у Црној Гори је прогнана из лектира и до данас није враћена, ту се ништа није променило, Чомски би рекао – конквиста се наставља!
С обзиром на то да сте превасходно песник, како сте доживели ову награду за прозу, књигу кратких приповедака?
– Био сам затечен и изненађен до мере да сам помислио да је у питању нека шала. Те кратке приповетке, које су објављене у књизи „Међустаница“, записивао сам успутно, без намере да их објављујем, али како све бива по свом, ето изашла је. Могу да кажем да су ме за разлику од поезије ти записи радовали док сам их бележио, и сада, док читам те црнохуморне, ироничне, саркастичне, шаљиве белешке, не могу а да се не осмехнем.
Шта се дешава са Црногорцима? Којим путем иду?
Да парафразирам Хану Арент, која говори о томе да агитатори лажи траже од народа не само да поверује у лаж, већ да изгуби веру. Народ који је изгубио веру нема капацитет да мисли и суди. Црногорци су били со српства, али они који су изгубили веру, заједно са Секулом Дрљевићем и Савићем Марковићем Штедимлијом, постали су со антисрпства. Народ је пелцован вирусом који је претходио ковиду и који је био кудикамо разорнији, вирусом ДПС. Та вакцина је унела антитела у крвоток Црне Горе. Последице су катастрофалне. Видите наше политичаре – такмиче се да поступају по туђим правилима. Оно што смо гледали као лакрдију са Шојићем, сада гледамо уживо, у реалном времену.
Могу ли се Срби и Црногорци помирити и како? Шта је кључ проблема?
– Одговор на ово питање би обезбедио Нобелову награду за мир. Неки Црногорци верују да нису оно што јесу, други знају да су Срби – проблем је чисто терминолошке природе. Кад су запалили српску заставу, Бећковић је прокоментарисао: пале своју заставу мислеће да је туђа. Од тада су они у том свом мишљењу знатно узнапредовали. За химну су изабрали једну од најлепших народних песама, али верзију ратног злочинца Секуле Дрљевића, црногорског Бандере, који је дефинисао све антисрпске ставове које је режим уградио у темељне документе, а све уз помоћ ондашњег Удружења књижевника Црне Горе и Актива писаца комуниста, за који постоје поуздани докази да је и данас активан у оквиру те организације. Отужно је гледати како не може да се ишчупа из тог пелцера… Експеримент је доживео пуни успех кад је фашизам себе назвао антифашизмом – опет та појмовна збрка.
Како доживљавате актуелну политичку сцену у ЦГ?
– Политичка сцена је неподношљива, плашим се да демократија нема никаквих шанси. Црна Гора се изборила за зависност од амбасадора, коју слави као – независност! Црна Гора никад није била зависнија, заједно од Порте, од Русије, и од Србије, онолико колико је данас зависна од Брисела. При томе она се нападно умешта Хрватској у крило, али ни тамо не налази довољно разумевања за антисрпске прохтеве овдашњих националиста. Има се утисак да многи актери нису научили лекцију из литија, а требало је.
Да ли су испуњена очекивања од 2020. наовамо?
– Очекивања Брисела су испуњена. Бивши режим и даље управља процесима судећи по притисцима на српску популацију. У Црној Гори је након 2020. инсталирана власт са јасним задатком да ублажи пад ДПС. Кад већ губе власт, да то буде уз што мање буке. И у том смислу они испуњава циљеве. Нова власт чува стару власт више него саму себе.
Дуго се чекају резултати пописа. Чему Срби треба да се надају? Да ли се намерно одуговлачи са објавом?
– Резултати пописа ће разочарати све. Разочараће Србе зато што ће се испоставити да нису већина, већ да их је нешто више од једне трећине у Црној Гори. Остали ће се разочарати зато што ће се заправо испоставити да Срба има двоструко више од 17 процената колико су они били пројектовали. Исто тако, испоставиће се да српским језиком говори више од половине држављана, а кад се то објави црно на бело, биће плача и лелека до неба.
„Пепео“ крик над ужасом Јасеновца
Ћопић још 1970. помиње Јасеновац у чувеном писму Зији Диздаревићу.
Ћопић је скупо платио сећање на Зију, управо због Јасеновца. Верујем да је то била кап која је прелила чашу, и Ћопић више није могао да утиче на злу судбину која га је пратила у стопу, до последњег дана.
У књизи „Пепео“ песничким језиком преиспитујете зло које је кулминирало у Јасеновцу.
– О Јасеновцу се и данас углавном ћути. Ћути се и о првом и једином логору за децу у Европи – о Јастребарском. У „Пепелу“ сам сагледавао то циклично понављање зла, сваки пут у другом, или истом облику, од Јасеновца, преко поратних комунистичких злочина, преко ратова деведесетих, све до бомбардовања. Ја сам поверовао да документарна поезија може притећи у помоћ, дантеовске слике које нису измаштане, слике какве машта никада не би досегла – те песме садрже цитате који откривају позадину на којој се одсликава Magnum crimen. Сетимо се Целанових стихова који су крик над ужасом логора. У књизи „Пепео“ није била реч само о поезији, то је био крик над ужасом. То је све што песник може.
Црној Гори као кандидату за ЕУ предстоји увођење родног језика. Већ су признати истополни бракови. Можемо ли очекивати да српски језик уђе у Устав?
– Кандидатуру за ЕУ би ваљало посматрати из угла како је Тагоре говорио: Ми дрхтимо у страху од те Европе која хоће да одвоји човека од Бога… Што се тиче Устава, он је написан на српском језику, а при томе не признаје српски језик. То је јединствен случај у свету. Српски језик није у опасности од Устава, већ од новоговора за који се користи еуфемизам – родносензитивни језик. Тај нови језик нема додира са нормом српског књижевног језика, темпирана је мина која је догорела до фитиља. Све према Орвеловом пророчанству. Родносензитивни језик игнорише структурна правила српског књижевног језика. У пуном замаху је језички инжењеринг којим се обесмишљава наука о језику, и то више од два века након Вука. А прослава два века Вука била је најспектакуларнија на Цетињу, да би одмах након добијања независности Цетиње променило назив улице Вука Стефановића Караџића. Сад се та улица зове Исландска, јер Исланд је први признао НДЦГ.
Требају ли Црној Гори нови избори?
– Било не било избора, Црна Гора, нажалост, нема избора – она је одавно већ део једног војног међународног савеза, и има да послушно извршава обавезе које се од ње траже.
