Prateći određene medije vidim da se ovih dana u dijelu crnogorske javnosti podigla se velika prašina oko dodjele Trinaestojulske nagrade. Pojedinci traže poništenje odluke žirija, čak se ide dotle da se predlaže da Ustavni sud proglasii odluku žirija neustavnom, ne znam samo da li predlagači te ideje idu dotle da zatraže da su i članovi žirija neustavni? Ako idemo dotle onda će ispasti i da su njihovi predlagači, a to je Parlament takođe neustavan, a to znači i da nam je država neustavna, da li je? Ne znam ko je dotičnoj gospodi zasmetao, da li muzičar Miloš Karadaglić, književnik Bećir Vuković ili grafičar Veljo Stanišić? Ili su pomenuta gospoda prišla bacanju pijeska u oči javnosti Crne Gore da zaborave ko je sve bio laureat ove „najveće nagrade“ u Crnogoraca kada je na vlasti bio režim Mila Đukanovića.
Da li smo svi baš tako kratkog pamćenja da ne možemo da se prisjetimo da su se nagradi primicali samo „milogorci“, odnosno oni koji su duvali pod pr… šefu režima i svirali po njemu za uvo prigodnim notama. Ne znam da li se u najširi spisak eventualno nagrađenih mogao iko primaknuti ko drugačije misli i ne tapše šefu režima i njemu bliskih poltrona. Dakle, ne znam ko je dotičnoj gospodi od ovogodišnjih dobitnika zasmetao, ali znam jedno da je ova nagrada, koja uz plaketu nosi i nacionalnu penziju, uvijek bila i ostala praktično izraz politike. Tako je i ovaj put, složili se sa mojim razmišljanjem da su istaknuti članovi žirija, a koji ako imalo čovjek pokuša da razmakne izmaglicu dublje da pogleda su predstavnici određenih političkih struktura.
Prema tome, ništa novo, samo je pitanje ko u konačnom zbiru, kao i u najvišem domu, parlamentu ima nadpolovičnu većinu.
Zato moj predlog je pomenutoj gospodi koja podiže prašinu ovih dana je da baci pogled malo u ne tako daleku prošlost i pogleda kome su sve prethodni žiriji dodjeljivali prestižnu nagradu, odnosno da budem konkretan i ne malu penziju, a to znači i ličnu korist. Kamo sreće da je i kod ove i drugih nam nagrada slučaj primjenjiv kao u sportu a to znači da nacionalne penzije dobijaju oni koji su svojim konkretnim rezultatom, a to u sportu znači medalja osvojena za državu na Olimpijadi, svjetskom ili evropskom prvebstvu donosi benefite, a ne ko je veći ili manji poslušnik režima ili ti ljudi koji ga predstavljju, a što bi narod rekao, poltroni.
Upoređujući ovo ranije rečeno ne mogu da se ne otmem prisjećanju kako je našem slavnom bokseru Miodragu Perunoviću pokušana da se ukine zaslužena nacionalna penzija jer je neko zaboravio da je pored svjetske Perunović imao i osvojenu i evropsku titulu. Ne želim da kažem da je to imalo veze sa politikom, ili ne daj bože sa njegovim nacionalnim ubjeđenjem koje je uzgred rečeno bilo različito od tadašnjeg ministra. Kažem, ne želim da upoređujem jer je pomenuti ministar nakon razgovora sa kolegom bivšim sportistom vratio zaslužene privilegije šampionu. Dakle, mislim da bi oni koji su sada grlati u osporavanju pomenute nagrade, trebalo bi da bace pogled u vlastito dvorište i suoče sa činjenicom ko je iz njihovih, ili njima bliskih političkih krugova postao dobitnik Trinaestojulske nagrade. Znam jedno, da su svi ovogodišnji laureati crnogorski državljani, a što je kao i do sada bio i važio kao jedan od preduslova da postanete kandidat za ovu nagradu.
Reklo bi se da mi bez politike izgleda ne možemo ni u prostoriju gdje, a što bi narod rekao „i car ide pješke“. Zato ću svima koji ovih dana podižu prašinu citirati riječi „sveca koji je i u zemnom životu hodio po nebu“, patrijarha Pavla: „Nevolja je bilo i biće, ljudi i neljudi je bivalo i biće, okolnosti ne zavise uvijek od nas, ali da li će mo biti ljudi ili neljudi to od nas zavisi. Što želite sebi, to činite drugima. Ne branimo se od tuđeg zla zlom u sebi. Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade! “.
Da li se slažem sa žirijem ili ne, ili da li sam se slagao sa njihovim prethodnicima koje je birao prethodni režim, kao i razmišljanje da li je bilo boljih i zaslužnijih, ostavljam isključivo za sebe. Jedino što mogu je da čestitam laureatima a njima i njihovoj savjesti ostavljam da kada se nađu ispred ogledala sami sebi kažu da li su priznanje zaslužili, a prašinu ostavljam za neku drugu priliku.
Perica Đaković
Bravo Đakoviću