Пише, Мишо Вујовић
Када историја ћути, народ заборавља. А када народ заборави своје јунаке, почиње да губи и себе. Зато име генерала Божа Јанковића не сме остати у фусноти времена. Оно припада насловима наших уџбеника, спомен-плочама нашег памћења, и тишини у којој се изговара: ова земља није пала — ослобођена је.
Рођен у Србији, Београд, у земљи где су морал и мач ишли заједно, Божо Јанковић је стасао у једног од најзначајнијих војсковођа преломног доба српске и балканске историје. Као начелник генералштаба Црногорске војске, водио је операције током балканских ратова, али оно што га је учинило бесмртним није чин, ни одликовање, већ — дело.
Године 1912, у Првом балканском рату, Јанковић је командовао операцијама за ослобођење Косова и Метохије од вековног османског ропства. Тада су његови војници, први пут после Косовског боја, поново ступили у Пећ, Ђаковицу, Призрен. Није то била само војна победа — то је било испуњење историјског завета.
Он је био генерал без мржње, али и без страха. Није веровао у победу по сваку цену, али је знао да слобода нема цену. Као човек, остао је скроман; као војник, беспрекоран; као Србин, неумољив у борби за своју земљу.
Умро је 1920. године, у времену када су победници почињали да постају сувишни. Данас, 105 година касније, не окупљамо се само да му одамо почаст — окупљамо се да би нас његова сенка подсетила ко смо били кад смо били најбољи.
Јер Божо Јанковић није само део историје. Он је критеријум. Оријентир. Подсетник да величина није у титулама, већ у пожртвованости. Да слобода није поклон — већ последица борбе, жртве и части.
Зато, кад изговоримо његово име, изговарамо нешто више од имена генерала. Изговарамо ехо једног времена у коме се знало: ко је непријатељ, шта је част, и шта вреди живот.
Нека му је вечна слава и благодарност потомака који не заборављају.
