Бошко Вукићевић : Сулуди потез украјинског нацистичког режима!

Данас је украјински парламент донио закон о забрани канонске Украјинске православне цркве на територији те земље.

Оно што нијесу радили ни фашистички ни нацистички режими у најцрњим годинама прошлог вијека, данас се одвија у Европи са прећутном сагласношћу (или пак директном наредбом) западних европских „демократија“.

Немоћни да окончају сукоб са Русијом на начин који су осмислили и суочени са константним војним поразима на тлу Украјине, одређени ратнохушкачки западни центри моћи (који командују марионетским кијевским режимом) сада праве очајничке потезе. Као што је суманути и стратешки бесмислен упад на тло Руске федерације у Курској области и данашња забрана канонске православне цркве, која окупља убједљиво највећи број вјерника у Украјини.

Који антицивилизацијски потез треба још да направи режим у Кијеву како би га колективни Запад означио као фашистички? Не, то се никада неће десити, јер би Ујка Сем, Горди Албион и њима слични таквим означавањем заправо признали сопствену суштинску улогу у избијању и трајању братоубилачког рата међу словенским народима.

Они су у свету словенску земљу посијали зло сјеме отпадништва, конвертитства, братоубилаштва и богоборства – а данас присуствујемо његовом клијању.

Ђавола су призвали у Украјину, како би уништавао Цркву и борио се против свете Русије. Али су се прерачунали – ђаво ће као и увијек бити поражен, на један или други начин. Најбоље би било да на крају буде поражен не само снагом руске армије, већ прије свега словенском слогом. Јер, са сопственим злом и фашизмом Украјинци се такође морају сами изборити. Нека слога буде пораз врагу.

Што се тиче реакције наших актера на забрану канонске цркве, од домаћих НВО за заштиту људских права и слобода не очекујем ништа. Оне су имале године и године времена да покажу и докажу сопствене двоструке стандарде у одабиру оних чија права и слободе бране (зависно од финансијера и сопствених шовинистичких и антиправославних свјетоназора).

Али зато очекујем реакцију наше свете Српске православне цркве, а поготову Митрополије црногорско-приморске (сјетићемо се драгоцјене помоћи и присуства украјинског митрополита Онуфрија током чудесних литија у Црној Гори). Таква реакција треба бити у смислу организовања било које врсте помоћи напаћеном народу којем забрањују његову Цркву, али и оштре осуде свих домаћих политичких актера који пружају безусловну подршку фашистичком кијевском режиму.

Побиједићемо – с нами Бог!