Констатовати да је ДПС крахом иницијативе о смјени предсједника Скупштине доживио још један политички дебакл – представљало би исувише благу констатацију. Прије би се могло закључити да та партија, у својим необичним политикама самодеструкције које је одабрало подмлађено руководство, неумитно корача ка маргинализацији и друштвеној безначајности. Што је за Црну Гору и процес демократизације љековито, дакако.
Својом антидемократском иницијативом, која је доживјела потпуни крах, како током скупштинске расправе тако и након гласања – ДПС је додатно ојачао Мандићев институционални и политички положај. Дакле, иако се не доводи у питање легитимитет иницијативе, она је суштински антидемократска јер је њен основни циљ негирање изборне воље грађана који су срушили диктатуру Мила Ђукановића. Иако су ДПС -овци покушавали да замаскирају то негирање изборне воље некаквом реториком о ЕУ -интеграцијама и дистанцирањем од Русије, црногорска јавност је прозрела стварне намјере клептократске партије.
Подсјетићу, повратак црногорске тробојке на мјесто које заслужује да има, у сврху општенародног помирења, као и обнова односа са најближима – исказ су воље и жеље огромне већине грађана који су оборили аутократију. Претачући такву народну вољу у конкретне потезе и понашања, а притом не кршећи било коју законску или уставну одредбу, Мандић је само показао да води рачуна о тој вољи. Уосталом, таква се воља увијек може провјерити и на слободном референдуму.
У наведеном смислу иницијатива ДПС -а је антидемократска, а за нашу земљу је од посебне важности да је она доживјела овакав голем пораз.
