Бошко Вукићевић: Будаласта политика!

Макронова будаласта изјава, о могућности слања западних трупа у ратом захваћену Украјину, индикатор је дугогодишњих тумарања водећих европских политичара који су показали несналажење у процесу настајања новог глобалног поретка.

Имала је скоро шансу Француска да покаже карактер и чврст став, када је могла да се одупре америчким екстремним антируским политикама које од Европе праве англосаксонског вазала – као што се својевремено одупирао горостас Де Гол. Такво данашње француско одупирање англо-саксонској хегемонији, подржано и од стране Њемачке, зауставило би актуелни сукоб на тлу Украјине и пружило шансу дуготрајном миру на европском континенту.

Овако, Макронове изоловане пријетње Русији отужно изгледају, јер је француски предсједник свјесно одабрао улогу помамљеног „тигра од папира“ који изазива подсмјех европских колега. Очекивано, огромна већина европских лидера оградила се од неодговорне Макронове изјаве, а поред њих и америчка страна, имајући у виду да она у себи носи ризик избијања великог свјетског сукоба. Постоји могућност да је Макронов наступ намијењен прије свега домаћој јавности, у очајничком покушају да поправи рејтинг сопствене странке. Међутим, и у том случају датој изјави се не може одузети екстремна неодговорност према императиву одржања мира у Европи и свијету.

Оно што је нека врста „конструкционе грешке“ у наступима европских елита наспрам рата у Украјини, јесте двогодишње увјеравање јавности да би Русија у том сукобу могла да изгуби. Не – такав исход је напросто немогућ. Немогућност руског пораза произилази не само из војне снаге Руске Федерације, из историјских чињеница, па и географских (јер се рат одвија у њеном дворишту, а не на неком удаљеном континенту). Та немогућност руског пораза је сликовито појашњења ријечима њеног предсједника: за разлику од западне стране, за руску је исход актуелног сукоба егзистенцијалне природе – бити или не бити. То значи да је за сопствену побједу у том сукобу Русија, у екстремним околностима, спремна да користи и свој војни нуклеарни потенцијал, највећи и најмодернији на свијету (што је недавно потврдила и америчка администрација).

Без обзира на генералан став о узроцима актуелног рата на тлу Европе (о чему ћу опет писати у неком наредном тексту), естаблишмент Европске уније мора бити свјестан ситуације и показати одговорност према грађанима сопствених држава. Папагајско понављање флоскуле о „руском поразу“ од стране европских елита и беспоговорно слијеђење диктата англо-америчких спонзора (макар до тренутка извјесног реизбора Трампа у САД, када ће се ствари промијенити) – само може продужити трајање сукоба у Украјини. Оно ће повећати огромне губитке људских живота (прије свега украјинске војске, која је већ изгубила скоро пола милиона војника), али неће зауставити руско напредовање нити спеијечити извјесност руске побједе.

Стога, једина одговорна политика у овом тренутку од стране европских званичника, која води рачуна о постизању мира али и самом опстанку ЕУ – јесте инсистирање на преговорима и постепеном поправљању односа са Руском Федерацијом. Као и радикално дистанцирање од политичког екстремизма и мегаломаније украјинског лидера Зеленског. На таквим политикама за сада инсистирају Орбан, Фицо, а и многи други европски државници, на дискретнији начин. Такве политике у блиској будућности морају превладати.