Боривоје Бора-Богаљ је знао свој посао: лажно саката нога, дрхтав глас, спуштен поглед. Двадесет година је глумио. Али те ноћи, клечећи у леденој бари под прозорима реанимације, заборавио је да се претвара…
Степенице по изласку из цркве нису само место. То је сцена. Бора се није померао. Знао је да ће после вечерње службе, кренути „најмаснији“ клијенти .
Седео је, уметнички подвијајући леву ногу испод себе. Та нога — његова хранитељка, здрава, жилава, умела је да се извије под таквим углом да би се и акробата задивио.
— Дај, Бог да ти помогне… — Борин глас се преломио у савршен, дрхтав фалцет.
Звук је био увежбан.Радио је годинама. У њему је било тачно онолико бола и смирења колико је потребно да рука пролазника несвесно крене ка џепу. Потом би тек мало накривио главу — захвалан наклон, али поглед није подигао. У очи се не гледа — жалост се тако урекне. Треба гледати у ципеле. Лакиране, скупе — ови ће дати да се не испрљају. Изношене патике — ови ће проћи.Био је глумац у овом позоришту апсурда,
И када је дошло време да се склања појавила се Она.. Страшна је била тишина која је ишла испред ње. Као да је ваздух око ње постао ређи.
Зауставила се испред њега. Бора је по навици почео да увлачи ваздух за јадиковку, али је застао. Жена није гледала његову „унакажену“ ногу. Гледала га је у лице. А поглед јој је био страшан — стакласт, сув, као дно пресушеног бунара. У таквим очима више нема суза. Изгореле су.
— Помоли се, — глас јој је био тих, храпав. — Лазар ми умире.
Бора се укочио. Жена је неспретним, укоченим прстима отворила стари новчаник. .Није бројала ситнину. Само је преврнула новчаник над његовим чашом од павлаке.Све је пало доле. Згужване новчанице, тешки петаци, неки рачуни. Све што је имала. Истресала је животПоследње што је имала.
— Лекари су одустали, — рекла је равним гласом. — Рекли су: готово је. Само у тебе се уздам, ти си Божји човек. Ти седиш на прагу, Бог ће тебе пре чути. Лазар … тако се зове… син…
Задрхтала је, окренула се и брзо отишла, готово покренула, као да се плашила да се не предомисли или не падне.
Бора је испратио погледом до ћошка. Пљунуо је.
— Будала, — промрмљао је, али без уобичајене злобе.
Новац је пекао кроз пластику. Добар улов. Вечерас не само „Дуња“. Вечерас може и вињак.
У соби је те ноћи постало тихо. Толико тихо да је Бора чуо како зидни сат откуцава.
.Погледао је новац. Те бедне, згужване новчанице.
Одједном је осетио како му се уста суше.
Није му дала новац за молитву. Дала му је све што је сакупила за лек. А онда је, из очаја, из безумља бола, решила да је молитва „светог човека“ поузданија од хемије.
.Тргнуо је руке од новца, као да су ужарени угљеви. Кожа на прстима му је горела. Учинило му се да на столу не леже новчанице, већ комади нечије коже.
Она је поверовала. Она, будала, у њему — пропалом цинику са лажном ногом — видела је проводника ка Богу.
„Лекари су одустали. До јутра.“.
Он је лопов. Крао је много пута. Новчанике у трамвају, ситнину код пијаних.Али никада није крао време.
Сада је украо време једном дечаку.
.„Седи, будало“, шапутао је навикнути унутрашњи глас, глас преживљавања. „Шта си ти ту крив? Сама је дала. Сама је крива. Нико је није терао. Попиј — и заборавићеш.“
Али сетио се њених очију. Мртвих, сувих очију.Ако дечак умре, те очи ће га гледати из сваког угла, из сваке чаше, до краја живота.
Зграбио је сав новац са стола. Све. И свој, и њен. Руке су му се толико тресле да се ситнина расула по поду и закотрљала у пукотине. Нека је.
Навукао је вунену јакну. У журби није могао да погоди рукав, зарежао је, повукао тканину и чуо како пуца.
Напољу је киша. Није осећао хладноћу. Горео је изнутра.
Улица га је дочекала ударцем мокрог ветра у лице.Новац у џепу — тај исти, измољен „за сахрану“ или „за живот“ — смрзао се у тежак грумен и ударао о бутину при сваком кораку.
Нога — његова верна хранитељка — о којој је у журби заборавио, издајнички је проклизала Пао је, огулио дланове о асфалт до крви. Бол га је пекла, отрезнила.
Болница се појавила пред њим као маса прљаво-жуте цигле, прошарана ретким светлима прозора. Висока ограда, рампа. Кућица чувара светлела је топлим, жутим квадратом.
Бора је јурнуо ка улазу.
Прозорчић на кућици се са шкрипом отворио. Изнутра је замирисао јак чај и досада. Појавило се згужвано лице чувара, педесетак година, са брковима у потковици.
— Куда? — промрмљао је — Ако ниси „Хитна“, марш одавде.Чувар се намрштио.
Бору је очај притиснуо као земља у гробу.
Клекнуо је право у бару.
И тада је први пут у животу престао да глуми. Први пут у животу није имао публику..
— Чујеш ли… — прошапутао је, а глас му је пукао. — Па ти си ваљда тамо? Јеси ли?
Тишина. Само хујање ветра у жицама.
— Знам, гњида сам — проговорио је гласније, готово вичући. Ударио се песницом у груди, тупо, болно.
— Лопов сам! Лажов! На Твом имену сам зарађивао! Ја, Бора глумац!
Зграбио је шаку мокре земље и стегао је тако да је блато почело да цури кроз прсте.
- Али она верује! Она, будала, поверовала је да сам ја — Твој! Немој да ме осрамотиш пред њом, чујеш?! Немој да дете умре због тога што сам ја његова последња нада! То није поштено! Подло је — кроз мене, кроз ову прљавштину, човека убијати!
Бору је тресло. Сузе — праве, вруће, слане — текле су му низ лице, улазиле у уста. Гушио се.
— Узми од мене шта хоћеш! — заурлао је ка небу, надјачавајући ветар. — Хоћеш моје проклете ноге? Узми их! Њима сам се претварао — нека отпадну! Хоћеш мој безвредни живот? Узми га! Само дете не дирај! Њему треба да живи. А ја… ја ћу све вратити! Чујеш?! Све!
Зарио је лице у мокру, хладну траву и заурлао. Без речи. Само је урлао — као звер у клопци, избацујући из себе сву лаж, сву трулеж, сву празнину нагомилану годинама.
И у том урлику више није било глуме.
То је била најискренија молитва.
Лежао је тако дуго. Хладноћа је престала да постоји. Унутра је постало празно и тихо, као у напуштеној кући.
Устао је.С тешком муком, тетурајући се као старац, стигао је до кућице чувара. Светло је и даље горело.
Из недара је извадио пакет — новац умотан у најлон.Покуцао је. Тихо. Учтиво.
Прозорчић се отворио
Опет ти? — уморно је уздахнуо.
— Немој да затвараш — умоли Бора
— Ево. Однеси у интезиву За Лазара.дај Његовој мајци.
.— А ти си ко? Од кога да кажем да је?
Ни од кога — рекао је . И после кратке паузе додао:— Од пролазника.
Окренуо се и полако отишао. Ноге су му биле тешке као олово. Сваки корак болан. Али леђа — права
Жена је узела пакет. Унутра су биле згужване, влажне новчанице — тачно онолико колико је јуче дала . И још преко тога — туђи, згужвани новац.
Подигла је поглед ка икони у углу собе — малој, папирној.
— Жив је… — прошапутала је.
Бору-Богаља више нису виђали.Нестао је, као да га никада није ни било.
Само су после годину дана шапутали да су видели сличног човека на теретној станици. Радио је као носач, вукао неподношљиве терете. Био је мршав, ћутљив и никада није гледао људе у очи.
А причало се и да је јако храмао.На обе ноге.
Правим, тешким, мучним кораком човека који носи свој крст