Последњих година све чешће у медијима слушамо како се „форсира прича“ о лицима са инвалидитетом. На први поглед, то дјелује охрабрујуће — као да је друштво коначно почело да нас примјећује, да препознаје наше потребе, наше проблеме, наше право на достојан живот. Али кад се спустимо на тло стварности, осјећај наде брзо замијени горчина. Јер све то што гледамо, мени лично, као особи са инвалидитетом, дјелује и тужно и помало смијешно.
Здравствени систем Црне Горе је у расулу. Па гдје онда ми, особе са инвалидитетом, да се лијечимо? Гдје да потражимо помоћ, подршку, наду? Тридесет година бахатости, немара и политичког интереса уништило је оно што је некада био понос једне државе – здравство које служи човјеку.
Навешћу само два примјера, довољна да покажу колико је дубоко систем потонуо.
Први догађај памтим још из 2009. године, када је у Пљевља дошао тим руских љекара, носећи са собом наду за многе породице. Дошли су да својом методом, познатом као фазна фибротомија по Улзибату, помогну дјеци и одраслима са церебралном парализом да побољшају квалитет живота. Планирали су чак и отварање своје клинике у Пљевљима, како би сваког квартала долазили и помагали новим пацијентима.
И умјесто да држава пружи руку подршке, умјесто да покаже човјечност и разум, ти љекари су — протјерани. Разлог никада није јасно објашњен, али све упућује на ону добро познату црногорску „политику подаништва“ — улизивање Западу по сваку цијену. Иронија је тим већа што су исти ти руски љекари након тога отишли у Србију и отворили клинику у Ћуприји, гдје данас успјешно лијече пацијенте.
Зашто је било коме сметало да ти људи остану у Пљевљима? Зашто нису могли да помогну нама, скоро двије хиљаде особа са церебралном парализом у Црној Гори? Зашто је држави тешко било да стане иза једног доброг дјела?
Други примјер је нешто што сви знамо, али као да нико не жели да види: Институт „др Симо Милошевић“ у Игалу. Та установа, некадашњи симбол здравља, науке и поноса Црне Горе, данас тоне у запуштеност и заборав.
Био сам тамо више пута. Дивио сам се тим дивним људима који тамо раде — медицинарима, физиотерапеутима, сестрама. Њихове плате касне по неколико мјесеци, а они и даље насмијани, посвећени пацијентима, раде из срца, као да је то мисија, а не посао. Али зграда у којој раде — прокишњава на сваку јачу кишу. Зидови пуцају, опрема се распада.
И питам се: да ли држава заиста не види шта се дешава, или све ово намерно допушта? Да ли је циљ да Институт пропадне, како би га неки „инвеститор“ за мали новац купио и претворио у приватни бизнис? Ако је то план, онда је то не само срамота, већ и издаја оних људи који су свој живот посветили лечењу других.
Црна Гора се данас хвали европским путем, реформама и модерним вриједностима. Али прави показатељ једног друштва није у саопштењима и говорима — већ у томе како третира своје најслабије. А ми, особе са инвалидитетом, као и они који нас његују, осјећамо на својој кожи да смо заборављени.
Можда ће једног дана неко схватити да човјечност није политичка категорија. До тада — остаје нам само да подсјећамо, да говоримо и да не престанемо тражити своје мјесто под овим небом.
Данило Лекић