Piše: Slavica Ilinčić
Okrene mi se želudac kad vidim kako su se neke funjare i ćutolozi koji su se sopstvene sjenke bojali za vrijeme depeesa, preko noći okuražile i svoje nejake potencijale istakle kao reper građanske hrabrosti.
Nije fajde kriti, znamo da su to sve bili sigurni depees glasovi (zbog posla, a i šut s rogatim ne može, tvrdili su, onako sićušni i prestravljeni mogućnošću da će se nekome „važnom“ zamjeriti).
Ćuteći su podnosili nepravdu, siromaštvo i poniženje, ni zucnuti nisu smjeli.
Ipak, danas su se, bogme, okuražili, kočopere se nešto, kritikuju, na svoj bljuzgavi način se čak i pobune.
Međutim, gađenje me brzo prođe kad pomislim da je to rezultat podmetanja grbače onih što su imali neki cilj koji premašuje sopstvenu stražnjicu. I kažem sebi: Neka ih, taman, i treba da se bune i kritikuju, za to smo se zalagali svih ovih godina fajta s depeesom.
Boksovali smo, pored ostalog, i za miševe – da mogu izaći iz svojih rupa i udahnuti malo slobode.
Moja podrška njihovoj probuđenoj hrabrosti koja ih je i same nemalo iznenadila, podrška svakoj njihovoj rečenici koja je posvećena opštem dobru, svakoj kritici onoga što ne valja.
Podrška, ali su, brate, mnogo ljigavi.
