U intervjuu koji je dao još 2018. godine, Anhel di Marija je rekao:
„Ne možete ni da zamislite koliko je moja mama bila uzbuđena kada je saznala da me zovu iz Sentral Rosarija.
Moj tata je bio u nedoumici: ‘Uh, ne znam, to je prilično daleko. Ima devet kilometara! Nemamo auto. Kako ćemo ga odvesti tamo?’
A moja mama mu je rekla: ‘Ne! Ne brini za to, ja ću ga voditi. Nije nikakav problem!’
I tada je rođena Grasijela.
Grasijela je bila žuti, zarđali bicikl, kojim me je moja mama svakog dana vozila na trening. Imala je korpu napred i još jedno mesto pozadi, ali imao je jedan problem. I moja sestra je morala da ide sa nama. Onda je moj tata bonsekom isekao po jedan deo sa strane prednje korpe, gde je moja sestra sedela.
Sad zamislite ovo: Žena koja vozi bicikl kroz ceo Rosario, sa dečakom pozadi i devojčicom napred, uz sportski ranac i nešto hrane u korpi napred. Uzbrdo. Nizbrdo. Kroz najteže četvrti. Po kiši. Po hladnoći. Noću. Nije bilo važno. Svaki put kad je bilo teško, moja mama bi samo nastavila da okreće pedale.
