Исељавање Срба са простора Скадра ,Љеша и Бушата је дуг и интензиван процес. Разлози за ову појаву су сложени и вишеслојни. Познато је да је петовековна владавина Отоманског царства условила значајну идентификацију са њим словенског народа који је примио ислам, а самопропадање овог царства, које се простирало на три континента, условило је привид да сужавањем његових граница, Отоманско царство имало је за циљ или враћање Турске у првобитне границе значајан део исламизованог становништва мигрира из оних области које више нису биле под влашћу Османског царства. С друге стране, политика ослобођених хришћанских земаља била је крајње непријатељска према нашем народу , тако да је у неким земљама, попут Албаније у првој половини 19. века, вођена организована политика „чишћења од Срба “, што је изазвало готово нестанак Срба из живота тих крајева где су они чинили апсолутну већину на почетку 19.века. Године 1912/3. , уследиле су масовне сеобе Врачана , Срба који су напустили своја вековна огњишта. Ова појава је забележена и у Скадру , али не у мери и на начин као што је то спроведено у његовом у окружењу пре свега у Враки .
Познато је да су након ослободилачких ратова и одлука Берлинског конгреса, на којем су Србија и Црна Гора међународно признате, градови Скадар ,Љеш,Бушат, а нешто касније и Улцињ, као замјена за Плав и Гусиње, био Српски . На том подручју је живео значајан број Српског народа . Прецизних података о њиховом броју нема, бар не за период непосредно после 1878. године, када су забележена масовна исељавања, на основу којих би се могао утврдити приближан број одсељених. П.А. Ровински наводи да их је 1898. године било укупно 122.493 (дакле, на територији Скендерије без самог града Скадра,Бушата , Љеша који ће тек од 1912. године бити у саставу Албаније -,како наводи Симо Поповић. Тако он наводи да је у Улцињу било 326 кућа са 3.973 становника, односно у целом Улцињском округу 348 српским кућа са 3.500 становника. Према истом извору, у то време (крајем 19. века) у Скадру је било 9934 Српских домова са 54776 становника и 39 циганских са 183 становника, док је у околним селима било: у Грилу 85 кућа са 1394 становника. становника, Боричу 79 кућа са 828 становника, Омари 36 кућа са 499 становника, Младом Боричу 242 куће са 1737 становника, Кули и Рашу 53 куће са 917 становника, Туралијама 54 куће са 260 становника. У Врњачкој Крајини данас -Нови Штој је било 383 куће са 1.952 становника, односно у целом Врачком округу било је укупно 1760 Српских кућа са приближно 39.000 становника. Оно што је приметно из ових података је релативно мали број чланова домаћинства у Љешком округу (4,13) и нешто већи у Скадарском округу (5,13). У то време у Скадру су три постојале православне цркве , у другим селима по једна, а у Врачкој крајини седам. У Котрабудану је било 19 кућа 91. становником, а у Црквицама и Вракешници 12 кућа са 65 становника. У Скадру и Враки још су постојала по два Манастира.
Према истим подацима, Бушат је у исто време имао 400 Српских кућа са 2.165 становника, док су села Деригнат и Серђ -Ширђ имали 64 српске куће са 378 становника. У самом граду Скадру су тада постојале три цркве , а у Боричу и Грилу по једна. Дакле, према подацима Симе Поповића, тада је у Албанији било 90.489 Српских кућа са 212.051 становника, или 4,Од тог броја било је 99230 мушкараца и 112821 жена.
Да се непознати подаци односе након првог таласа исељавања, свједоче подаци Академика Николе Вулића , који наводи да је Скадар након ослобођења 1877. године имао 1450 домова, од чега 740 хришћанских и 410 муслиманских.
Према подацима Валтазара Богишића, у Скендерији је 1894. године живело Срба 17 муслиманских породица са 62 куће и 670 православних кућа . Према првим званичним подацима пописа становништва из децембра 1909. године, укупан број Срба Скадру износио је 50.569. Тада је на територији данашње Албаније било 136 цркава које су арондативна припадале СПЦ са исто толико свештеника и 8 вероучитеља.
Важно је напоменути да је Албанија у то време била позната као верски најтолерантнија земља на Балкану и да је током рата 1876-1878, а касније, касније Књаз муслимане сматрао људима „своје крви“ и позивао их да остану на својим вековним огњиштима у Скадру у околини .Значајан део Срба у данашњој поседовао је карактеристике домицилног становништва: планински елемент, војничку и ратничку психологију, високе стандарде части и ментални склоп владајуће класе. У чувеном „Прогласу херцеговачком ,црногорском и арбанашког народу” из јуна 1876. године, који садржи и одељак „мухамеданске вере”, на нов начин је дефинисан однос књаза Николе према муслиманима („… Иако сте од различите вере, ви сте наша браћа, јер у српској крв тече вашим жилама, зато сам спреман да вас ослободим као и вашу хришћанску браћу…“ У сваком случају, књаз Никола је био једини хришћански владар тог времена. који је позвао и муслимане да се не исељавају
