Ђукановић је јуче рекао да „не зна шта је пјевао“, чиме је признао да је у датој прилици био трештен пијан па се ничега не сјећа, или пак једноставно лаже, што му је иначе својствено. Прије ће бити да је ово друго, јер његово казивање – „шта и да сам то пјевао?“ – заправо представља имплицитну потврду да он добро зна шта је, када и зашто пјевао (макар и у стању пијаног весељака).
Међутим, због чега је проблематичан Ђукановићев исказ – „Шта и да сам пјевао ‘јачи смо од Србије?'“, који он покушава да релативизује будалаштинама да је Црна Гора јача и од Америке и Русије? Проблематичан је јер он управо потврђује Ђукановићев шовинизам и србомржњу.
Поставља се питање, зашто је баш одабрао Србију за одмјеравање јачине наше државе? Зашто не Хрватску, Бих, Њемачку или Нигерију? У одабиру супарничке државе се крије Милов шовинизам. Мисли ли бивши диктатор да смо ми заиста толике будале да не знамо да се његова вишедеценијска политика, као и ДПС -а, заснивала прије свега на „одмјеравању снага“ са Србијом, боље речено – на мржњи и нетрпељивости према српском народу и Србији? На дернеку у подгоричком локалу алкохолисани диктатор и весела дружба младих лавова ДПС -а су такав дугогодишњи политички став само још једном јавно испољили, кроз пјесму и пијану игру.
Зашто је такав шовинистички став диктатора особито ружан, несрећан и опасан? Опасан је јер подстиче међунационалну нетрпељивост и грађанске сукобе, хушкајући одређени број грађана против свих оних који се у нашој држави изјашњавају као Срби или говоре српским језиком, или Србију доживљавају братском (а који су у Црној Гори релативна или апсолутна већина). Ружан је и несрећан зато што он негира цјелокупну историју Црне Горе и њених односа са Србијом. Односа који су увијек били братски, између држава које су биле заједно и у добру и у злу, које су дуго живјеле скупа у истој државној заједници и које би за сва времена морале бити једна другој најближе.
Свако ко мисли радикално другачије има шизофрено или перверзно гледиште о црногорској историји и њеном народу и није му мјесто у политичком амбијенту већ у некој психијатријској установи. Међу таквима, а није их мало, очигледно је и бивши диктатор Ђукановић.
Међутим, умјесто апела на хоспитализацију Ђукановића и његових сљедбеника (што је свакако корисна иницијатива), нова политичка класа треба да се позабави једним другим опасним трендом. Тј. – како је могуће да неки нови политичари и државници, изабрани претежно српским гласовима, данас покушавају да имитирају Ђукановићеву антисрпску реторику? Уколико је нека вањска директива узрок таквог политички конвертитског и уврнутог става новопечених државника – њој се сви слободни људи морају одлучно супротставити. Црна Гора може постојати и просперирати једино ако се у политичком сектору у потпуности ослободи шовинизма и србофобије.
