Иван Јастребов је писао о Мату као граничној области између Албанаца и Срба . Мат је планински предио кроз који протиче истоимена ријека, а налази се између Кроје (планински гребен) и Дебра (река Дрим са запада и истока), са сјевера између планина Дукађина тј. Мирдитије, а са југа су планине Мартинеш и Ћафа Муризи. Тај предео је био познат под именом Имафија (гр. Имата, по Хомеру Имата ке Мигдониа). Дебарска Малесија тада није више улазила у састав Мата. У доба Јастребова ту су била 4 бајрака: Зогољ, Оломан, Чељс и Божић.
У бајраку Зогоља је било ових 19 села: Зогољ (150 кућа — у том селу је кула Мат, а сјеверозападно од ње област Горица), Шлећ (40 кућа), Мацокуљ (40 кућа), Дрињан (50 кућа), Лизија (100 кућа), Љач (30 кућа), Румули (35 кућа), Масућ (25 кућа), Бургает (50 кућа), Фарец (20 кућа), Жаљишта-Џелишта-Делишта (20 кућа), Браница (20 кућа), Кастриотићи (10 кућа), Нањи (20 кућа), Вињал (50 кућа), Мур (60 кућа), Селиште (100 кућа), Лукиње (40 кућа), Кациње (50 кућа). Укупно око 1000 кућа.
У бајраку Отоман су била ова села: Фуљчет (150 кућа), Курдарећи (100 кућа), Џури (100 кућа), Тума (-), Турја (-). Укупно 350 кућа. Отомани су потомци оних Аломана који се помињу у грчким списима као западни народи и који су се овдје населили. Били су најамници у војсци Зетског краља Михаила, послатој под командом његовог зета Лонгивардопуља (којег је Константин Бодин заробио у бици код Призрена) против Ромеје. Након разбојничких подухвата најамници су се разишли.
У бајраку Чељић су била ова села: Џур (100 кућа), Чеља (100 кућа), Серуја (80 кућа), Патејна (100 кућа), Фјуљчети (50 кућа), Дарси (40 кућа), Буреља (50 кућа), Базја (40 кућа), Пшкас (?). Укупно 570 кућа.
У бајраку Божић (а не Богшин, како то фалсификују на картама арбанашки чобани који себе називају Академицима ) била су следећих 8 села: Гури барф (50 кућа), Мартинеш (100 кућа), Шимрај (40 кућа), Бејан (20 кућа), Пазар (20 кућа), Чип (а не Дсипер) (30 кућа), Кљоси (200 кућа), Скендер (200 кућа).
Гури барф је била љетња резиденција Скендербегове жене током првих година брачног живота и док је Турци још нису заузели. Испод планине на којој се у доба Јастребова налазила цитадела, лежи запуштена и у рушевинама широка плодна долина. Ту се наводно родио Александар Македонски поред Пеље на пола сата у селу Музаки. Ефенди Васа Пасквалић кнез Пераста , у доба Јастребова губернатор Либана, у вријеме Берлинског конгреса се тенденциозно трудио у корист Арбанаса и писао је како је Мат – Македонија и да је у суседству Мата мјесто Пела. Циљ Васа Пасквалића , је био доказати да је Александар Македонски био Албанац и родио се у Мату, иако је познато да се Александар родио у Пели 356. године п.н.е., рушевине близу Солуна. И по Барлецију( Шпански етнограф који се ридио у Доњим Улићима у близини Цетиња ) , Мат је Македонија јер се срећу изрази Aemathia sev. Macedonia. Први Српски штампар Божидар Вуковић је Подгорицу и Зету смјештао у Српске пределе Зете (Маћа, Мат), а и митрополит скендеријски Мардарије Ускоковић (у доба Св. Василија Острошког) се титулисао и са Матским именом. Скендерија је турцизизовано Александрија, као и Скадар од Алекснадар.
Неспоран је јак утицај Александар Македонског како у свијету тако и на простору Зете, гдје многи називи места (градови, цркве, села, језера…) носе назив по њему (Скадар – Алекснадар, Љеш – Алесио, Љешанска нахија, Лесендро острво на Скадарском језеру, Улцињ – Лицин, Манастир Светог Александра у Орошу (иако је храм посвећен свецу истога имена), некадашња црква св Александра код села Велики Микулићи, Скендербег значи Александар бег), Лека Дукађински носи име по Алекснадру… У Доњој Албанији или старој Далмацији, чија је граница почињала код ријеке Мат, цар Диоклецијан је извео из Италије Пителе које је назвао Римљанима. Да се латинизовање овдје није примало, о томе сведочи Личијано Фарлати( Ликијан Феровић ) говорећи да није било лако ширити латинство у грчким земљама, као међу Србима. Отуда су сјевернји крајеви Албаније (српски) лакше покатоличени него јужнији, који су били под утицајем Грка. Могућа је повезаност имена Далмација и Мат, Маћа, Македонија. У Албанији имамо и двије куле које носе име и по области на којима су се налазили, кула Мат и тврђава Далмација. У штампаном тому хрисовуље сабраних канона цара Јустинијана наведене су и границе Горње и Доње Албаније. Горња је почињала од Кројског православног владичанства, а доња од Љешког до Српског села Белиште ( данас граница Албаније и Грчке ) .
Албанолог академик Каплан Буровић наводи податак да су Албанци у Скадар силазили са гора средње Албаније (Мата) да тргују. По томе, то је био доњи крај, у старини доњи Мат, доња Македонија, Далмација, што потврђује и Далмација (тврђава у Албанији).
У 4 бајрака је било 2370 кућа, по званичној евиденцији 5200 мушкараца, док је стварно било до 20.000 мушкараца.
Ни једно од поменутих села није познато само Диљбиништ јер је прије тридесетак година од када је то Јастребов писао, био резиденција Зетских православних Епископа, и село Скуре, јер је споменуто у животопису Скендербега. У селу Милот је била латинска парохија. Зогољ (Соко – соколовци, зог је птица уопште) је тада било главно мјесто у Мату, гдје је била и резиденција кајмакама. Тада је кајмакам био Џелал-паша Зогољи, пореклом из зетског племена Бушатлија, из села Бушата код Скадра. Пазарни дани за житеље Мата су били у четири мјеста. Недељом се пазар одржавао у селу Лизија (сат времена хода јужно од Зогоља). У селу Чеља (Чељски и Отомански бајрак) четвртком, а за бајрак Божић суботом поред села Бејан. За села Зогољског бајака базар се одржавао и петком у селу Драгане, сјеверно до Зогоља. Купци под отвореним небом одржавају куповину.
У зимско вријеме су се правиле земунице покривене сламом. Тада је путовање кроз Мат за странце потребовало пратиоца, Арнаутина којега сви познају (Јастребову је пратилац спасио главу у селу Вињал гдје се један Арнаут побунио што Јастребов посећује њихов крај).
У старија времена, данашња традиционална албанска, је била српска народна ношња. Јастребов је записао да је ношња Фанда тј. уопште Дукађинаца, готово сасвим иста као ношња Маћана, Шаљана и Црногораца… уске гаће, бијеле капице… то је чисто српска одјећа из старих времена. У такву ношњу је била одевена цијела српска војска када је против побуњене Србије кренуо цар Манојло (према сведочењу Кинама којег цитира Академик Панта Срећковић). Кинам је записао: „Приближивши се реци Тари, пре сунчаног заласка, византијска војска увиде безбројну множину наоружаних Срба из Зете … Одело им је било: доламе, уске гаће и беле капе“ Село Љура је било познато по производњи црног ваљаног сукна за арнаутски ђурдин – познату арнаутску џоку с кратким рукавима и са додатком за покривање главе. Кажу да је Арнаути носе у знак жалости за Скендербегом. То мишљење је код Арнаута распрострањено исто као код Црногораца мишљење да они њихове капице (фесове) са црном траком као жал за пропалим царством .
