У граду Фиру, албанској Тоскани, пуној маслина и винограда, живи пет хиљада Срба, од који двије хиљада муслиманске вјероисповијести! Да, добро сте чули, Срби муслимани – тако се изјашњавају. И таквих има у више мјеста Албаније, посебно у Скадру, гдје је ријеч углавном о породицама поријеклом из Подгорице и њене околине. А ови у Фиру су поријеклом из Старе Рашке доселили се на албанску обалу 1924. године.
Захваљујући задивљујућој храбрости и упорности породице Дуљевић, већ пету годину ради прва и једина српска основна школа у “земљи орлова”. За ову просветитељску мисију, домаћин Екрем Дуљевић, даровао је своју кућу. Преуредио је за потребе школе у којој данас пар стотина ђака сриче српску азбуку. Уче о српској историји и традицији.
Наставу за ученике од првог до четвртог разреда, изводе учитељи који долазе из Скадра и Тиране, а ангажовано је и шест возача који довозе ђаке из сусједних мјеста.
– Отац мога оца, оставио нам је аманет да сачувамо српски језик. Половином септембра 2010. године, када смо почели, био је то курс српског језика и требало је да га држимо у вријеме викенда. Интересовање је, међутим, било огромно и сада имамо прву основну школу са четири, а наредне школске године са пет разреда, коју похађа 213 ученика – прича Екрем -Ећерем Дулевић, који је и предсједник “Јединства”, Удружења Срба у Албанији.
Нијесу баш сви у Рет Либофши -Зеленгори, селу са око 420 српских кућа, на периферији Фиера, благонаклоно гледали на то што се у дворишту Дуљевића, пред улазним вратима школе, вијори српска застава. Најприје се кренуло са покушајем подмићивања родитеља да дјецу не шаљу у школу. Уцјењивани су и учитељи. Када то није уродило плодом, прешло се на отворене пријетње, чак и смрћу, члановима фамилије Дуљевић.
– Било је свакојаких притисака, од скидања српских симбола, заставе и табле школе, до пријетње смрћу мојој дјеци од припадника Црвено-црне алијансе. Били смо принуђени да током одржавања наставе, али и ноћу, држимо страже под оружјем – каже Екрем, и додаје да је сада ситуација неупоредиво боља захваљујући већем разумијевању албанске државе.
-Домаћини објашњавају да су се у ове крајеве доселили прије скоро сто година из околине Новог Пазара, Сјенице и Тутина. Њихови преци су, у ствари, муслимани српског поријекла, чији се потомци данас изјашњавају као Срби и често дјеци дају српска имена. У цијелом округу Фиер има чак 2000 српских породица.
– Планирамо да подигнемо нову школску зграду. Урађен је пројекат и о свему смо обавестили нашу амбасаду. Очекујемо помоћ матичне државе – каже Дулевић. – За сада нам је Београд помогао слањем дијела уџбеника, и стипендирањем пар десетина наших студената на београдском универзитету.
У лијепо уређеној учионици, окићеној српским заставама, први час почиње школском химном “Свети Сава”. Ученици показују свеске са обрађеним градивом исписане на српском језику, ћирилицом и латиницом, цртеже са изложбе. На часове, како рекоше, долазе с великом вољом, јер желе да што боље овладају српским језиком. Да стекну знања о историји и култури својих предака.
Наставник Козма Дима на табли исписује СРБИЈА ЈЕ НАША МАЈКА, а ђаци га прате и читају у глас.
Света Тројица у Рет Либофши
Село Рет Либофша је у општини Либофша, која припада области Фиер. Ова област је позната по античком граду Аполонија гдје је једно кратко вријеме боравио Цицерон, славни римски оратор. А на брду изнад села, налази се манастир Ардреница који је некад носио име Свете Тројице. Овај манастир је саграђен 1282. године. У њему се налази прелијепа фреска Светог Саве и Стефана Немање . Вјерује се да је у њему крунисан Ђорђе Кастриотић – Скендербег кнез Зете и Дукађинске земље .
Данас у овај манастир, за сваки значајнији православни празник, долазе како муслимани српског поријекла из овог села, тако и Албанци православци из околних мјеста.
-Ми идемо и у цркву и у џамију – каже старина Исмет Дуљевић, који је поклонио ливаду на којој ће се градити нова српска школа. – Муслимани смо по вјери, али морамо да поштујемо и вјеру својих предака. Отац ми је у аманет оставио да чувамо српски језик и сјећање на Србију одакле смо дошли прије скоро 100 година. Тако ми дјеци дајемо и православна и муслиманска имена, па се моји синови зову: Исмет, Љубан, Голуб, Џевахир и Мирко.
