ПЕРИЦА ЂАКОВИЋ: СПАЈКИ РАЗВЕО ДПС И БОШЊАКЕ, УФ ШТО БОЛИ!

Чудан смо ми то народ. Код нас не може баш ништа да се деси а да то није
историјски, да то неће обиљежити епоху која долази, да се по томе од тог тренутка
неће мјерити вријеме и догађаји. Тако је било и приликом дуго најављиване
реконструкције 44. Владе, или ако човјек то мало боље сагледа избора 44Б.
Владе. Јер, Милојко није реконструисао, није правио летеће замјене, практично је
изабрао скоро нову, и што је битно, по броју ресора рекордну Владу.
Свакоме ће та назови реконструкција остати упамћена по нечем другом.

Неки ће је памтити да су напокон представници српског народа дошли до министарских функција и успјели да постану саставни дио извршне власти. „Нису вишепрокужени“.

Неко ће рећи, ово је био помиритељски дан. Неко ће рећи десио се
дан да више нема мјеста, физичког, у згради Владе па ће морати услиједити
реконструкција унутрашњег простора. Неке минорне странке са по једним
послаником су се знатно пробудиле умишљајујући да вриједе више него што су.
Неко ће запамтити и да је премијер имао коректнији однос према посланицима,
неко ће рећи као да је схватио ко га је бирао.

Тако, рекох, свако ће по нечему памтити тај уторак, а што се мене тиче мени ће
остати упамћен по чињеници да је премијер Спајић ипак успио да прекине пупчану врпцу између ДПС-а и Бошњачке странке, или боље рећи политички брак који је
непрекидно трајао од 2006. године.

Тада су разједињени Бошњаци подржали
независну Црну Гору и потом отишли са Милом, уцјењујући га да не врда.
Да је тај развод био болан видјело се у редовима ДПС-а уочи, али још боље на
самој сједници Парламента. Као да, сада опозициони ДПС не може да схвати да
свему дође крај, да престаје поткупљивост, и да је мало недостајало да политичке каријере кошта Ервина Ибрахимовића одлука да први пут није желио у Владу са преставницима српског народа.

Скоро да није било говорника из редова ДПС-а који није оштро осудио одлуку Бошњака да ипак прихвате учешће у проширеној Влади, те осуде ишле су до границе неукуса. Има она стара изрека „ко губи има право да се љути“, али не и да одређује судбине својих дојучерашњих политичких сателита које су знали увијек за послушност и оданост добро да награде.

Умјесто толико просуте горчине по колико јуче вјерним политичким партнерима, Миловим јуношама из ДПС-а можда само порука да је ипак дошло вријеме да направе отклон од дугогодишње политике која је њихову странку довела малтене у
самоизолацију.

Још нешто ми је оставило упечатљив утисак, а то је хтјели то признати или не,
одлична координација на релацији премијер Спајић – предсједник Парламента
Мандић. Боље упућени су знали да Андреј Миловић, сада већ бивши министар
правде, није права политичка кичма Милојкова, већ да је то у правом смислу те
ријечи најискуснији посланик Андрија Мандић. Видјело се то од првог њиховог
пословног контакта, када је у ствари искусни и мудри Мандић исплео мрежу око млађаног Спајкија. Знао је Мандић шта желе представници српског народа у Црној Гори, чега су се то начекали годинама, стављани на маргине збивања и историјских факата, и овакву прилику која му се указала није смио да пропусти.
Знао је то Андрија и када је морао да прогута по коју политичку „жабу“ јер циљ
ипак оправдава средства, а циљ сложићете се није мали.

Прво полувријеме је завршено, Спајић и Мандић су у стилу тек завршеног
Европског првенства у фудбалу показали да знају да држе лопту у својим ногама.
Шта  ће донијети наставак утакмице, да ли ће неко у паузи појачати своје редове,
ко ће бити прелетачи знаће се, ако се већ и не зна, врло брзо. Јер, Подгоричка
скупштина тражи одговоре, а и Будва није ријешена, долази Котор… 

За сада ће то ипак остати у другом плану када је наш политички врх у питању јер
сви путеви воде за Париз, гдје наши репрезентативци први пут у потоње вријеме иду без великих амбиција, истина, она с правом тиња код ватерполиста који пети пут, као и једриличар из Херцег Новог Миливој Дукић, бране национални дрес
Црне Горе.

За разлику од спортиста који ипак иду да покажу своје вјештине, бројна
свита политичара (можда међу њима буде и навијача) у град свјетлости на Сени
вјероватно путује са другим амбицијама. Можда тај Париз умањи и душевну и
другу бол која је услиједила Спајкијевим разводом ДПС-а и Бошњака.

Дочекасмо и ИБАР-а, са њим и нову реконструисану Владу, а сада кофери и –
правац Париз.