Мама само што је изашла из стана и отишла на посао, а ми устали и молили се Богу. Неко залупа на врата и прекидох молитву. Бураз оста у соби да се моли, а ја отворих врата. Испред стоји баба сва запухана и рекох јој.
-Одкуд ти баба овако рано?
-Ма јутрос наишле Муње, свратио Владо да види ђеда и одоше на Игман.
Рече баба и прође у ходник и сједе сва успухана. Брише зној и пуше од дебљине. Саставих ко из топа на бабу.
-Па шта кажу баба, хоће се радит данас Игман?
Баба ме погледа и каже.
-Хоће, долазили су са праге да нам кажу да сиђемо, зато сам и дошла, а ђед је ос’то не може стоку оставит.
-Требала си га посвети, слабо чује и не чује кад око њега звижди, нек се врати кад прође акција.
Баба ме погледа, обриса збој са лица и рече.
-Ма говорила сам му, само ме изнервиро, рекла сам му да пусти козе и иде са момцима у Игман, кад се већ не боји.
-Ма шта се имаш нервират, знаш да би прије погинуо, већ животиње гладне оставио.
Рекох баби и развукох усне од смјеха, јер знао сам да је ђед намјерно нервирао само да оде код нас. А баба се надовеза.
-Гони га у клинац, прича од јутра како је с Владом у робијо и како га је савјетовао да ради гимнастику да се не укочи, кад су их лани код кућа похватали Турци. Онда се навио, како је ред да се тај зулум турски наплати. И он се нешта курцобеца онако стар. Толико ми је живац диг’о, да сам му рекла, што онда умјесто Владе не идеш Драго, већ кетиш кући, а момак оде у Игман?
Обриса зној са чела па одједном тужно рече.
-Не би ни ја дошла, већ накупило се јаја и сира, а пуцаће ових дана нико не може доћи.
Гледам у бабу и смијем се. Уђе и бураз и баба га љуби. Смије се и он. Чуо је у соби шта баба прича. А ми се увјек смијемо баби и ђеду док се скоро стало пецкају и препиру. Мени у глави само мисао кад почиње та акција на Игман.
Ових дана се прича да Ђенерал иде од Трнова. А на дневнику синоћ је био снимак кад је војска ушла у Трново. Видио комшија на телевизији негдје гдје има агрегат војводу Славку Алексића да је са својим у Трнову и нада се да ће за који дан се срест на Малом пољу са њима и са Ђенералом.
Мени сину у глави да то морам гледат. Извукох из плакара двоглед и шљем, те полако баби иза леђа извукох се у дневни боравак. Прозор затворен челичним гредама би био идеалан за са њега посматрат, сав се Игман са њега види. Због греда не видим ништа. Помислих да кад падне Игман греде скидамо. Провукох се на балкон и легох. Балкон је озидан неких 30 центиметара од пода и ту нађох заклон. Двоглед окренух успревно и један крај провукох кроз рупу од гелера на балконској огради од армираног стакла и почех осматрати на једно око.
Не прође ни пар минута, а од Голог брда канонада граната засу све до Ступника. Грми и тресе се све од удара граната. Видим кроз двоглед огромне димне печурке од хаубица. Видим сјевање и како лети дрвеће. Први пут видим такву силину артиљерије да камен на камену не остравља. Игман је сав у диму и већ добрих двадесет минута трају удари и све је јачи рад наше артиљерије. Видим кроз двоглед сјевање у свакој секунди и стјене које лете. У мени све од среће игра и сјетих се да је тата говорио, да док не буде јединствене команде и док сву артиљерију не усмјере у Игман, биће га мука узет. Помислих, то је то и да овакав удар нико преживит не може.
У том ме баба поче дозиват. Чутим и не јављам се. Тек је сконтала да ме нема. Намјестих шљем од помисли да ће сад почети падати гранате по нама. Одмазда је увјек по нама у центру. Окренух се на страну, мало усправних и прекрстих се. Покупих се онда сав у клупко да сам што мању и наставих посматрати на двоглед битку.
Баба ме тражи по стану и дозива. У том се отворише баконска врата и угледах мајку иза себе. Наби ме ногом онако скупљеног и рече.
-Мрш одавде идиоте, хоћеш да погинеш?
Почех четвероношке бјежат према вратима, а она ме још једном удари у дупе ногом и загрми.
-Ти си Бојане све мјере прешао, ти си зрео за свезат на ходнику! Срећа вратише нас с посла из станице, па слудио би бабу идиоте!
Улетих у ходник и видим намргођену бабу и бураза како се смијуљи мојој лудости. А мајка уђе и настави ми борозат и прјетит. Знао сам да ће ме речи тати и да би могао озбиљне батине добит. Мало ми то одврати мисли од Игмана. У том поче и гранатирање. Лупају и муслимани не жале. Једна за другом гранате падају и ВБР оре по центру. Сви се склупчашмо и свима се фаце уозбиљише. Чутимо сви и слушамо детонације.
Једна састави под сами прозор и све нас продрма. Одједном погледах на сат и видим да је 10 сати. Дохватих батерију која се могла допуњават и почех да преспајам жице. Морам чути вјести на Радио Илиџи, ту ће 100% јавит да је пао Игман. Упалих радио, а комшија Недељко Зеленовић својим препознатљивим гласом рече.
-Добар дан драги слушаоци, Игман је пао!
Устасмо на ноге сви. Грлимо се и љубимо. Баби пуне очи суза и све ме стеже уз себе од радости. Стаде и гранатирање и чује се вриска и дрека, али овај пут не од туге и жалости, већ од радости.
-Људи пало Голо брдо, Ступник и Обељак!
Продера се неко са прозора, а неко му одговори.
-Наши су сишли у Бабин до на Бјелашници, Турци бјеже!
Баба сва радосна сједе и поче да прича крајње подругљиво о комшијама муслиманима.
-Они се боје четника из Игмана и с оне стране Бјелашнице, ко и у оном рату, нису ми једном рекли док мушке нису од кућа покупили и затворили, Милко ако четници дођу од Бјелашнице ми ћемо код тебе бјежат.
Усправи се и руке на кукове стави.
-Јој како би волила да је ово било док ме нисте размјенили, смо да их видим како се купе, е јесу се јуначили, пас им мајку јебо!
Ми се смијемо баби и бураз весело скаче и говори како ће крај рата и како ће се моћи напоље пред зграду сад кад не пуца бровинг са Ступника. Почех да окречем станице на радију, да чујем шта муслимани кажу и рекох буразу.
-Сад ћемо тату убједит да скине греде са прозора, моћемо гледат кад прага туче и кад тата крене кући са положаја на Тинову
.
Мама у нас погледа и рече.
-Није крај рата да се тако веселите, преговори неки трају и само Бога молим да не зауставе ову акцију. Ако Игман узмемо читав, крај ће рата, а ако зауставе ову акцију потрајаће рат!
Пречуташмо смо јој сви и недадосмо да нам поквари расположење. Мало након тога дође комшија и прича сав одушевљен како је било на Игману. Као је артиљерија одрадила посао, како си упали Илиџанци на Голо брдо, а наши на Обељак и Ступник и то без губитака. Побјегли Турци главом без обзира. Радостан комшо ко мало дјете нам све то исприча. Али и он на крају рече, да га је страх преговора.
Нисмо ми дјеца страховали од преговора и вјеровали смо да ће Ђенарал за који дан преко Игмана доћи у Хаџиће. Читаву ту ноћ и још пар дана сви су били у еуфорији и буквално се крај рата могао намирисати. Наши су напредовали и гледали смо кроз двоглед као муслимани бјеже оним Игманским путем у колонама. Причало се, да нам треба 500 метара да се спојимо са Ђенералом и да је то крај рата. Кружила је прича да су у Сарајеву муслимани по ноћи писали графите ПОТПИШИ АЛИЈА ДА ЈЕ КО АВЛИЈА!
А онда су јавили да због преговора све стаје и све се прекида.
Челичне греде су остале на прозору. Еуфорија је нестала, а рат се наставио и у нас се уселио страх од преговора. Тај страх нас никад више није напустио.
Написано у августу 2023.
*Ставови аутора у рубрици колумне нису обавезно и ставови портала 083
