ОН ради на универзитету ? Погледајте србофобне ставове Живка Андријашевића алијас Жике Милицајца!

*НАПОМЕНА: Текст је изашао 2020 на порталу ин4с.

У разговору за Викенд новине Живко др Андријашевић, историчар, овогодишњи добитник Тринаестојулске награде, „бриљирао“ је баратајући историјским „чињеницама“ и импозантним објелодањивањем својих „интелектуалних капацитета“.

Коментаришући актуелна дешавања на црногорској политичкој и друштвеној сцени, Андријашевић наглашава да имамо сукоб два свјетоназорска концепта Црне Горе: Националистичког и грађанског, теократског и свјетовног, племенског и модернистичког…

“Читав вијек један политички дио Црне Горе чини све да Црне Горе нема. Или тачније, да Црна Гора постоји као србијански округ и искључиво српско-православна земља, којој је глава у Београду. Борба за стварање такве Црне Горе, која у ствари није Црна Гора, почела је 1918. године. Ова борба имала је своје фазе, које су увијек завршавале неуспјехом”, „мудро збори“ Андријашевић.

Осврћући се на подршку коју Цркви дају универзитетски професори, који црквено учење узимају за своју “највећу истину”, гост Викенд новина истиче да је то “крај научности и интелектуалности”.

“А врхунац посрнућа је када Цркву узмете за свог политичког покровитеља, а себе сматрате вјерником”, поручује овај „научник“!

Четничка иконографија, литије, брутална кампања против Црне Горе од стране највећег дијела српских политичких, црквених, медијских и интелектуалних кругова… све то поново имамо врло изражено на политичкој и друштвеној сцени Црне Горе посљедњих мјесеци, новинар ЦДМ увео је Андријашевића у тему и упитао који су по његовом мишљењу узроци и могуће посљедице таквих дешавања у Црној Гори.

„Наравно да су сва ова дешавања о којима говорите дио једне политичке акције, али су она, у свом изворишту, истовремено и исказ једне политичке и менталитетске традиције у Црној Гори. И без ових избора, и без Закона о слободи вјероисповијести, и без утицаја Србије и Цркве, овдје већ читав вијек један политички дио Црне Горе чини све да Црне Горе нема. Или тачније, да Црна Гора постоји као србијански округ и искључиво српско-православна земља, којој је глава у Београду. Борба за стварање такве Црне Горе, која у ствари није Црна Гора, почела је 1918. године. Ова борба имала је своје фазе, које су увијек завршавале неуспјехом. Дакле, све ово што се данас дешава већ је виђено, барем када су у питању циљеви. И није ово, примарно, политички сукоб„, одговорио је Андријашевић..

Он је истакако да је у питању сукоб два свјетоназорска концепта Црне Горе: Националистичког и грађанског, теократског и свјетовног, племенског и модернистичког.

„Политика је само простор на коме се ови концепти манифестују и сударају. И то је вјечита прича Црне Горе о еманципацији и њеним противницима. Еманципација је увијек проблематична, јер за еманципацију треба велики напор. Она захтијева промјене и тражи од вас да досегнете стандарде који су усвојени изван вашег села. С друге стране, племенски примитивизам не захтијева никакав напор а посебно не тражи од вас да се мијењате на боље или да се прилагодите неком уређеном свијету. Племенски примитивизам се код нас чак сматра најизворнијом традицијом. Таква Црна Гора, заостала и инфериорна, највише одговара неком изван Црне Горе, а најмање онима који је у Црној Гори подржавају“, казао је.

Као историчар Андријашевић карактерише ситуацију у Црној Гори гдје заједно са просрпском опозицијом у Црној Гори створен је фронт за “одбрану светиња”, односно фронт за дестабилизацију државе“ као „врло необичну“.

„Прво литије. Није ми познато да се игдје у хришћанском свијету организују литије које имају политички умјесто вјерског карактера. А када учесници литија износе политичке захтјеве, онда они нијесу вјерници већ политички активисти. Дакле, то нијесу литије већ демонстрације, без обзира на то што их предводе свештеници“, утврдио је.

Бог и наука: Неприхватљиво ми је универзитетски професор заступа политичке идеје иза којих стоје злочини

На питање како коментарише подршку великог броја универзитетских професора и љекара Српској православној цркви, Андријашевић др Живко каже да апсолутно подржава право сваког универзитетског професора или интелектуалца на политичко ангажовање.

„Међутим, за мене је, рецимо, неприхватљиво када универзитетски професор заступа политичке идеје иза којих стоје злочини или када подржава концепт Црне Горе као полудржаве са владавином српства и православља„, каже и додаје да му је „необично је када научник, који истражује егзактне проблеме и који аналитички и критички мисли, прихвати за врховну истину црквене измишљотине, које су вјековима затупљивале и обмањивале неписмене људе„.

„Да се Црква пита, не би у свијету било ни слободне мисли, ни науке, ни универзитета. Друго је када Цркву поштујете као институцију која одржава извјесне ритуале, па се у цркви вјенчате или крстите, када је Црква дио ваше традиције, али када вјерујете да она проповиједа истину, онда је то крај ваше научности и интелектуалности. А врхунац посрнућа је када Цркву узмете за свог политичког покровитеља, а себе сматрате вјерником“, рекао је.

Андријашевић је такође, „жустро“ напоменуо као историчар да су више су црногорске православце и њихов бољи и достојанственији живот, урадили комунисти за четрдесет година своје “безбожничке власти”, него Црква за осам вјекова владавине њеног православља!

Андријашевић, говорећи о правно-имопвинским односима каже да СПЦ жели да се представи као легитимни насљедник Црногорске цркве, што власништвом над њеном имовином жели и да потврди.

Мало правно-историјских „чињеница“

„Она није легитимни насљедник Црногорске цркве, већ то једино може бити обновљена Црногорска црква, таквог или неког сличног назива, и специфичног положаја у односу на црногорску државу, као што је имала до 1918. године. Црногорска црква, већ према називу, била би вјерска институција националних Црногораца, а СПЦ у Црној Гори, вјерска институција црногорских Срба. У православљу не постоји пракса да једна нација својом црквом сматра вјерску институцију друге нације. Овдашњи епископи ће одмах рећи: Црква не зна за нације. Па када не зна, што цркве називате по нацијама: српска, грчка, руска? Све православне цркве су националне, а многе и националистичке. Дакле, за двије нације црногорских православаца требало би да постоје двије цркве Црногорска и Српска. Друго рјешење је стварање православне цркве без националног предзнака Православне цркве у Црној Гори, која би окупила и Црногорце и Србе. Тиме би било ријешено “црквено питање” у Црној Гори, а са њим и питање црквене имовине. Ово рјешење могло би бити резултат споразума државе и цркве, и не би захтијевало “прављење Цркве”, „бриљирао“ је Андријашевић демонстрирајући своје знање о теологији и црквеном устројству.

„Православна црква у Црној Гори имала је неколико различитих статуса. Најприје је у XIII вијеку формирана као епархија Српске цркве, и то након што је српска држава Немањића окупирала дукљанску државу. Разумије се да је ова епархија Српске цркве, односно, Српска црква на простору данашње Црне Горе, тада имала своју имовину. Оно што је она тада подигла или стекла, сматрам да је њено неспорно власништво, односно, власништво оне вјерске институције која је њен правни сљедбеник. Од краја XV вијека мијења се статус православне цркве на простору Црне Горе. Она постаје аутокефална, самостална, а то значи да више није организациони дио Српске цркве. Уз извјесне прекиде, она је аутокефална до 1918. године. Ријеч је, дакле, о посебној вјерској заједници, која се најприје звала “Цетињска митрополија”, а од 1905. године и званично Црногорска црква. Ова независна вјерска институција такође је у овом периоду стекла одређену имовину, и та имовина је несумњиво њена. А будући да су цетињски митрополити били и државни поглавари, господари Црне Горе, те да су држава и црква били једно, логично је да је ова имовина власништво државе, а да је православна црква само њен корисник“, казао је Андријашевић, папагајски понављајући тезе Мила Ђукановића које су небројено пута оборене.

„Послије 1918. године Црногорска црква је укинута и припојена СПЦ, са поглаваром у Београду. Имовина Црногорске цркве, коју је СПЦ након тога припојила, наравно да не може бити њено власништво. Све оно што је СПЦ купила или изградила послије 1918, мислим да је једина њена имовина за коју може доказати право власништва. Дакле, оно што је преузела од Црногорске цркве или преписала на себе, не може бити њено власништво“, закључио је