Помињући крвну освету као могућу посљедицу процеса опште лустрације који је тек започет у пост-диктаторској Црној Гори – Мило Ђукановић је одлучио да његов политички сумрак не буде обиљежен ни зрном достојанства, већ искључиво паником и страхом очајника.
Подсјетићу, за вријеме злочиначке диктатуре Ђукановића неистомишљеници режима су заиста прогањани на све могуће начине. Тада су све институције коришћене као ударне песнице режима у сврху дискриминације и затварања политичких противника власти. Чак су малтретирани и притварани чланови породица неких опозиционара. Неки антирежимски активисти из медијског амбијента су и мучки убијени, попут Душка Јовановића.
Поред свега тога, не сјећам се да је ико од представника прогоњене опозиције и грађанских активиста у тим мрачним временима помињао крвну освету, као „рецепт“ или посљедицу. Нико од њих није желио да призива нове жртве, тј. невине чланове породица политичких актера на власти (што крвна освета подразумијева). Толико је, макар, било одговорности и храбрости код људи којима тада није било лако.
Данас, међутим, када институције у процесу ослобађања показују знаке независности и покрећу поступке против крајње корумпираних карика бившег режима (за чије процесуирање постоји обиље неспорних доказа који су и у јавном домену) – Ђукановић се присјетио „крвне осјете“. Данас, када осјећа да се ближи и његово процесуирање, лансира формулу – „послије мене, потоп“. Понављам, нимало витешки.
Свима је јасно да су Ђукановићеве пријетње усмјерене, прије свега, ка оним сегментима у правосудним институцијама који желе да покажу независност и професионалност у раду. Мишљења сам да такве његове пријетње неће уродити плодом.
