Градећи свој национални пројекат, Црногорци су ископирали Хрвате: У овдашњем јавном мњењу морате бити нац(ионал)исти целих двадесет четири часа седмодневно, да бисте „државотворним“ медијима, са њима увезаним странкама и НВО, били пожељан играч.
То је генерисало једно параноидно стање, чији епицентар је у такозваној престоници, односно подловћенској селендри. И њему су подложни сви делатници националног пројекта, где год се налазили у земљи, Европи или свету. Једнако о окупацији пишу ханџарлијске дивизије из Луксембурга, Обрен Меденица из Немачке или Веско Караџић из Канаде, као што пишу или говоре Ђурашковић, Радоманка или Шофранци.
То параноидно стање је најбоље синоћ осликала губитничка екипа рукометне репрезентације и њен „је ли се пуца на Цетиње“ Борозан. Славље са навијачима Исланда, премда дозвољено, само је показатељ онога што Црногорци и њихова држава заправо јесу и шта могу да буду, са својим коначним дометима: Кочничар, непријатељ Србије и српског народа.
Иначе набеђене величине, то импоније њиховој представи о себи. Они, потомци богова, воде свој свети рат против Срба – и, у том џихаду је све дозвољено. Од баналних, али тешких увреда; преко скрнављења и отимачине до насиља, и убистава.
Због тога српске иницијативе морају, а од првог дана је за паметне људе попут Петра Лубарде то било јасно, да буду усмерене ка тоталном политичком, културном и духоном „србијанству“. Не постоји полицентрично Српство, постоје само – слуге и слободари.
