Имао сам 14 година када си се родила.
Сјећам се ко те у наручје пригрлио, ко те крстио.
Сјећам се како си одрастала.
Сјећам се очева који су те штитили.
Мајки које су за тебе вијенце китиле.
Сјећам се дјевојака које су те његовале.
И момака који су због тебе уздисали.
Сјећам се како смо те чували, пазили и одгајали да би постала најљепша…
Данас, када славимо твој рођендан, знам да теби, мени и свима нама највише недостају они који су за тебе живот дали.
Они који су били сјеме из којег смо исклијали.
Слава онима који су те стварали.
Слава храбрим борцима Војске Републике Српске.
Слава нејачи коју су због тебе убијали.
Вјечна слава!
Хуље које су те издале…
Које су од тебе бјежале кад су ти највише требале…
Које данас живе у свили и кадифи, са именом твојим на уснама и каменом у грудима…
Нека стигне суза мајчина.
Суза, проливена за хиљадама жртава, заборављеним и пониженим борцима, расељеном и отјераном дјецом…
Размишљам, шта да ти пожелим данас.
Знам!
Да живиш вјечно!
Срећан ти рођендан, Републико Српска!
